17-VIII-1971.
Петнаестог још било посла око гараже и шпајза. Овог пута смо ћале и ја исправљали жицу од 6мм, получелична и прилично жилава.
Та жица је арматура за елементе за кров будуће гараже. Купује се у намотајима од око метра у пречнику, па се један крај веже за дрво, други за трактор, па се развуче у праву линију. Нема трактора, ћалету ваљда не би ни пало на ум да га потражи, него бисмо је како тако исправили да легне на фосну и онда даље исправљали чекићем. Много посла, цело поподне. Један чекић и једна клешта. Ћале никад није накупио алата, увек смо се сналазили с оним што има. Те жице се убацују у жљебове у наређаним елементима, то се замалтерише цементним малтером и буду греде. То ће да стоји и везује се док нисмо ту, па ће да се поређа на зидове, залије бетоном (касније се то звало "ливење плоче") и буде кров.
Исправили смо десет комада по 5м, и још двадесет после ручка. Увече сам био сувише уморан за излазак, гледао теве (нека комедија са Џеријем Луисом, и епизоду "Несаломивих").
У понедељак још истог, ал' смо бар завршили са жицама, па смо склањали коров где ће да се копа канал за одвод из гараже до старог бунара тј септичке јаме. Слушао "Вече уз радио" увече, Београд 1 се скоро може слушати и увече, сигнал је довољно јак. Од тога сам у ствари већ поприлично одустао, али кад нема другог... Слушао сам док нису навалили са неким новајлијама, некаквом "Ју групом". Пребацио накратко на студио Бе и почео да пишем писмо Пепси.
Данас, још жице, али 3мм и мекша, ништа страшно. Прође дан.
Прича се да ће Јосипа Лисац да дође у Корни групу. Певала је с њима један део "Поеме 1941". То би било боговски, савршен спој, замишљао сам ту комбинацију још од кад је лане певала "Капетане мој" а они "Једну жену". Држим палчеве.
Осамнаестог сам копао тај канал, а поподне топио катран. Канализација иде кроз керамичке цеви од 160мм, што се на спојевима заптива или топљеним оловом или катраном. Претпрошле године су радили оловом, од купатила до бунара. Овог пута ћемо простије. До вечери сам и затрпао канал и набио земљу.
Двадесетог, лењо летње поподне, сви дремају осим мене. Тражио неку добру музику на транзистору, ал' ништа. Ћале кад се пробуди, опет ће да ми нађе неки посао, а ако сад шмугнем, чекаће ме то исто само предвече. Али и нема нешто посла. Било нешто цемента у фићи, ћале је редовно вадио десно седиште, и пазио да се доњи џак не подере о шине. Не знам да ли је товарио 3 или 4 вреће. Добро, то је пет минута по врећи да се однесе назад у двориште. Увече, кева ми рече да не остајем дуго. Што? Бојим се да те неко не сачека и нападне. А добро, онда не идем. Што? Па бојим се да ме неко не сачека и нападне. Дај шта се зезаш, озбиљно мислим. И ја, више ми се не иде, прошла ме воља.
Да демонстрирам да озбиљно мислим, легао сам на кауч и усредсредио се на какве год да су већ идиоте парадирали по вестима на тевеу. Онда ме бака упозорила да не лежим у новој кошуљи. Скинем кошуљу и опет легнем. (изгледа да смо озбиљно ишли једни другима на живце, нарочито кева... Хтела је да израстем у џентлмена из холивудских филмова, нешто између Керија Гранта и Фреда Астера, и да се проводим, али с друге стране да ме сачува од свих негативних утицаја... па завршила збуњена као и сви други родитељи тинејџера. Тим горе што сам и ја био разапет између својих жеља и мањка успеха, лако бих се изнервирао.)
На крају ипак стигнем до Руже, па до Леснине, па до картинга (тј оних електричних аутомобилчића, што ли се звало овако) на (старом) Житном тргу, али већ затворено. Па онда у град, не нађем никог, ухватим последњег кеца у 21:15 и правац кући. Јеботе, ринтам пет дана и не излазим, а кад изађем, нигде никог.
Двадесетог најзад би добро. Отишао до града да купим батерије за транзистор и да пошаљем то писмо Пепси (додао сам још пар парола, типа "јеби крејзимене" и "не плачи, купићу ти други"). Срео Слађу, дала ми песму "Право напред" да преведем (ваљда Хендрикс). Жали се да њена кева зна све осим да је била код Пиште кући и да пуши кад дође код нас. Неко је откуцава. Одем кући, дођу Драгана и Золи, како је Слађа и најавила. Играли нешто ремија, разменили вицеве скупљене на летовању (сели су на пола рупе) па ајд на Ружу. Тамо зезали Звојшу и Золија што иду на поправни. Што ће рећи да су већ пали у јуну, август је последња шанса.
Сутрадан на Ружу и Звојша ме наговори да одемо на игранку (у Дом, другде није ни било). Прво ми се није ишло, нисам понео паре, а и без везе друштво, међу њима и онај билмез из VIII2 кога не варим, али ајде могу да их откачим кад стигнемо. Чим смо ушли (улаз од реке, на терасу) видим, на углу плесног подијума, згодан светлољубичасти шорц, у њега упаковано савршено округло дупенце, и баш лепе ноге испод. Не скидам очи, скоро да налетим на неког. Нисам направио никакав белај, само упозорио себе да гледам куд идем... и најзад подигнем поглед, кад оно Оли Бој. И Боса са њом. Одмах сам отишао да плешем са Босом и, најзад без оклевања, питао да пођемо, околишно:
- и онда шта мислиш, јел те ја то барим или не?
- није битно
- перке није битно?
- отпиши ти то, отпиши
Па, бар је било кратко и јасно и нема љутиш. И свеједно сам их испратио до Руже.
Двајздругог дошле Драгана и Слађа, седели и ћаскали, изљубиле ме јер ми је сутра рођендан, нарочито Драгана, баш доста, са све мирисом зубне пасте којом су гледале да се кући не осете на дуван.
Нисам славио рођендан, радио с мајсторима скоро цео дан. Сејао песак, носио цигле, пумпао воду. Из овог времена постоји и фотка Слађиног оца са лопатом, сам се додао у мобу и помаже да се меша бетон. Јесте директор неке веће фабрике, ал' је остао човек из народа, види да се ради, сам се хвата лопате.
Увече дошле Веца и Снеца, луде као и увек, ал' сад нема мора да их бацим у њега.
Дошле и сутрадан. У неком тренутку Веца се дочепа текуће свеске мог дневника, пита шта је, и онда навали да чита. Победио сам, нису га добиле. После сам негде склонио и претходних шест свесака. Хтеле су да чују бар један дан из Борика али не. Боље да не знају. Почео сам да им препричавам, у општим цртама, прву... и то их већ није занимало.
Рад на гаражи и шпајзевима ми иде на ганглије. Није до кртога - двориште је бојиште - навикао сам. Ни сам посао, то мора да се уради па ће бити готово. Него смо и ћале и ја уморни и лоше расположени. Има неколико фора да ме изнервира и онда испаднем шепртља и све радим како не треба (бар он тако каже). Посебно ме нервира његово редовно "дођи овамо", па кад дођем каже да му донесем нешто поред чега сам управо стајао. А ни упутства му нису јасна, кад каже "нађи" не каже тачно шта, па донесем погрешан чекић или стојим и бленем јер је рекао да је нешто "тамо" или "горе". Његово "горе" ме често збуњује, кад му значи правац - ово је равница, висинска разлика по граду има свега два метра, где ти је ту горе? Или кад се жали да нисам довољно испумпао воде, није довољно хладна, или кад нешто погурам ногом, "шта ти је тешко да се сагнеш, што имаш руке, кад те видим да тако нешто радиш ногама дође ми да те пребијем". Специјална техника му је да ме пусти да стојим по десет минута и не радим ништа, али кад седнем, за десет секунди се сети нечег.
(дуго се држао тих навика, и наредних 25 година, док ми није пукао филм па сам почео да му говорим... кад је у винограду било да сам прешао 70м да чујем да треба да му донесем чекић, који ми је био уз ногу кад ме звао; такође би увек товарио колица метар високо, реко нећу се сагињати ако нешто спадне, а спашће. Ма неће. Добро... и наравно пола вишка спадне, и нисам се сагињао)
Те тако лето делом пропаде. Омануо сам код бар четири девојке, немам ближе друштво, и нервирам се код куће. Једино што сам смислио да улепшам ствар: написао сам дугачко писмо Меланији, што је лукав план. Да остане заинтересована али да не претерам, да одржавам пламичак до следећег фестивала или кад се већ сретнемо. Ово видим не као нешто између дружења или удварања, него као јаку духовну везу. Два радознала духа се нашла, и нашла да имају о много чему да разговарају, и да буду заљубљени два-три дана годишње.
Спомиње се: VIII2, Борик, Босиљка Шаин (Боса), Вера Стојановић (Веца), Дом омладине, Драгана Витас, Звонко Даричић (Звојша), Золи, Леснина, Меланија Тисаревић, моба, Оливера Стојановић (Оли Бој), Пишта Рац, поправни, реми, Ружа, Славица Тејин (Слађа), Снежана Стојановић (Снеца), на енглеском