Ми (ДБА) смо имали једну муштерију (како ова прича звучи, мора бити да је био Гаргамел) која је мислила да би био добар посао, добра цена а порекло робе зајемчено, да набави неколико камиона америчке кокаколе. Јесте нешто продао ал' није то ишло како се надао, па је то сипао сваком ко наиђе. Кад је једном понудио мени, одговорио сам "хвала али ја не радим овде, па не морам".
Стварно је гора од европске, гора и од овдашње.
Граница је затворена за мушкарце до 55 година. Нема званично мобилизације, него само да не можеш легално да се вратиш ако збришеш. Не би ни прекршио неки закон, само би напустио земљу на погрешном месту, што је довољно ако се ускописте. Неко ми је у Сомбору потврдио (можда Илеш), каже да можеш да добијеш дозволу од знаш већ кога, али то је само за одређени прелаз, али баш туда не ваља ићи, не знаш шта си у ствари потписао.
Цео сезам јавља у којим деловима града крећу позивари касно увече да уруче позив на "војну вежбу" чак и онима који нису у резерви (а још више онима што јесу), након чега се нађеш у Хрватској да се "добровољно" јавиш за војску РСК или тако неку јединицу. Многи већ имају своје распореде, где ће које ноћи да спавају. Било где, само не на својој адреси.
Једна марка је 350 динара на Зеленом венцу. Званични курс нико више ни не гледа.
Једног дана наиђе у ДБА Лујо Лежајић, са руком у завоју, да тргне једну лозу, иде у болницу да га шију. Шта би? Јој не питај (ту искапи чашу), причаћу кад се вратим.
И стварно оде, и за пар сати се врати, са новим завојем и пар шавова. Замало да одвоји палац од шаке. А шта је било - као и сваки нормалан домаћин, спремао купус за кишељење, неће сарма с неба пасти. Иако живи на селу, има ту срећу да има стан у новоградњи. Обично је свако боље село имало по пар таквих зграда, где су смештали службенике, агрономе и кога већ је требало довући са стране да се скупи стручни тим за развој места. Њему се потрефио други, последњи спрат, на самом крају степеништа - штавише, он је у ћорсокаку на одморишту, којег има пар квадратних метара, и ту је он сместио кацу, гајбице са главицама, и исецао корење. Имао је прави ловачки нож, од љутог нерђајућег челика, оштар хируршки, и забадао га редом у троугао око сваког корена, па га вадио, рупу пунио сољу, смештао главицу у буре, па прелазио на следећу главицу. Е, из другог стана изађе комшиница, дообрааа... (ту му се насмеши брк), он се загледао и промашио корен ал погодио шаку. Кажу хирурзи срећа у добар нож, није искрзана рана, лепо ће зарасти.
Зајебавали смо га као свога, а и сам нам је помагао, и себи је, тргавши још две-три лозе. Ушао је и у кућни речник (в. 02-VI-1992.).
Био са ћалетом и кевом до винограда, распродала се већ ракија а долази зимски маратон, треба донети да се има по кући. Време право новембарско, очај живи, сипи кишица она Вејтсова, ми у чамац да пређемо на леву обалу, где смо оставили шкодилака. Везујемо чамац, а на пет метара од нас двојица као пецају. Е нашли сте тренутак... Попнемо се на долму, видимо паркирана лада са украјинским таблицама. Кева се сажали, увек је била слаба на Русе, још од времена кад су држали неколико недеља неког црвеноармејца на стану (још се чува његова новчаница од пет рубаља, са рупом од метка, спасла га тозна челична што је била у џепу између новчанице и тела), те кад су ови одустали од пецања и дошли да седну у кола, понуди да попију. Како да не.
Нисмо имали другу чашу осим једне од два деци. Наспе ћале из канистера два деци, дода ближем, он ексира своју половину ал' тачно, и дода другару, овај ексира остатак. Тајац. Пита кева може још, може. Поново иста сцена, исти редослед, иста прецизност. „Харошаја, спасиба“.
И онда свако у своја кола, доста смо кисли.