Понедељак 22. Био са Бештаром до те куће у Чурди где му је живела баба (сад живи са њима, па је кућа празна). Добро место, релативно скровито - радничка колонија, не претерано густо, а није ни далеко. После дошао до мене, гледали слајдове. Смрзао сам се на том његовом мотоциклу. Писао Рудолф, послао списак плоча које може да донесе.
Уторак, одговарао хемију, извукао лепу четворку код ЖГЉ (није тад, немамо хемију уторком). НМН се зајебавао... прича тако прича, све неке кафанске приче, па као доста о томе, да пређемо на градиво, и "... него што је био један у Перлезу, што је тај могао да поједе...".
У гимназији сад често срећем Дуду, прву рибу коју сам питао, у оном бусу од Охрида до... Лесковца, онда је прешла да седи код Биље. У школи и не изгледа бог зна како, али на штрафти уме да се појави у бољем издању. Но у збиру, није то више оно што сам видео тада.
У клубу набавио још нешто новина за моје зидове. Нашао и ролну са мојим великим фестивалом отпадака. Планирамо израбљивање олимпијаде - наиме, 1970. је одржана прва војвођанска средњошколска олимпијада, СОШОВ, па је сад ред да догодине буде овде. Велик бизнис за ДЦ-99 је на видику. Да цркнемо од посла, спаднемо с ногу и уберемо готовину за летовање.
У четвртак Марко Бозон покушао да ме ухвати али сам лепо знао. Опет сере око кућног реда. Чита "кућни ред обухвата радно време секретаријата, библиотеке и школе, долазак и одлазак ученика, дужности дежурних ученика и редара, ИЗГЛЕД УЧЕНИКА...". Упаднем са "у тексту није подвучено". У разреду урнебес. Чита даље. Кад је дошао до забране уношења, чита "алкохол, дуван...", убацим "пај сад, три четр" "...експлозивни материјал". Ту опет праснемо сви у смех.
Наравно, бунили смо се и негодовали, а он је све то уносио у свој тефтер*.
Њено писмо стигло тек увече, тј прошао поштар кад сам већ отишао у школу. У писму, пак, све редовно осим што (... 27 речи...).
У петак, 26., сам се расписао са дневником, да стигнем претходне две недеље. Схватио притом да су то већ мемоари (као што је сад и Бјо, за овај период заснован пре свега на том тексту), с тим што нико нормалан то не пише тако одмах, него чека историјско растојање па да сагледа догађаје у новом светлу. Курац светло, мрак, све се то замота у мрак.
Ћале се спаковао и отишао у Румунију у још мало шверца, а ја у школу. Писмени из руског, тема "Револуционарни романтизам Максима Горког". Мислила је ваљда Троскок да ћемо да паднемо на теме, а ми пали у зајебанцију: након периода кад смо радили Алексеја Бељајева и рани руски СФ (али без Стругацких, ма зајеби), да није ипак Горки писао о космонаутима? И шта, тамо где му је револуционарно није романтично и обратно, шта сад? Та маму ли му, цело јутро лупам неки ричажок, ракетанасићељ, екран, борт и остале термине, кад оно Горки. (ово су прибележени коментари) Насрао сам нешто као оно о Кутузову што сам писао, као хвалим га а она уопште не капира да у ствари тврдим да то што је он писао није уметност него уџбеник.
Писмо од Рудолфа, каже шутни оне две у дупе што ми не пишу. Ћале није ни стигао до Румуније, имао чукарац. Због писма промашим бус у 19:45, останем за кожарац** у 20:05 али тај није ни дошао, ухватим 2А у 20:10, па у центру преседнем на неки леви дуванац** и најзад у пола девет стигнем на Грош. Већ има доста руље, она игра са Р. који ради у књижари где купујем плоче. Наручујемо да нам набави књиге - њој анатомски атлас, мени Живковићево издање "1984."***. Остављам капут код Јежа. Причам које плоче ми стижу. А да ја то њима наснимим? Једна мутава риба у сред диска пушта народњаке са транђе. Примећује да имам нову кошуљу (ваљда она зимска од зенане). Чвргу ми лупа тек касније.
јеж пушта "Gyöngyhaju lány" док ми играмо. На некој паузи после пишања, махинално чачка нокте. Излази нешто бело, каже то је Драгиша. А? Тако зовемо наш леш. Уђе маст под нокте, не можеш избећи. (... 19 речи...)
Тог 27. сањив цело преподне. Целу ноћ жедан и не могу да спавам. Кажем кеви да ме не чека увече. Више ни не пита где ћу бити, тим боље. У школи опет неки мањи урнебеси. Купио пола киле леба, да се нађе. Боса воли цео свет ако јој даш нешто да грицка. Играо стони фудбал са Чомбетом (где, нисмо ваљда ишли у Дом?). Марко Бозон продаје неке фазоне, ЖГЉ није ту. Немам шести час, чекам, Бештара касни. Седим са Бајлом и Сташи, зајебавамо се нешто, чекам. Најзад наилази Бештара, каже ево ти кључ. (... 19 речи...) заглављујем се у врата од књижаре и чекам. Хладноћа бије кроз ђонове(... 10 речи...). Пролазе Слађа и Воза, као праве се важни, не јебу ме, иду на брод да попију нешто. (... 11 речи...) Ево ње у 19:40, смешка се. (... 17 речи...) Причам како је Јолпаз частио за рођендан све профане по бомбоном, само НМН је добио вињак (пола литре, у стандардној кеси од пак папира).
(... 122 речи...)
Сутрадан је дошла пре одласка у Нови Сад, приказао сам јој фестивал отпадака и после нисам палио светло док нас кева није позвала на кафу. Јели и неке колаче, гледали неки филм, зезали се... отпратио је на бус. Увече дошао Димче са женом, углавно се причало о арапско-јеврејском рату.
У уторак, 30., изненађујуће брзо стиже писмо од ње. (... 6 речи...) описује како лечи кијавицу (рецепт њеног оца захтева вино и шешир: шешир ставиш на стопало и пијеш вино док не видиш два) и много ме воли.
ЖГЉ срео мог маторог и испричао му успут како је причао да од каменог угља може да се добије путер а ја питао зар није паметније да и даље муземо краве. Слађа прича, строгопов, да су они маневри иза Београда чисто фолирање и да су то у ствари Руси преко нас слали оружје Арапима, а ако се то дозна (а ако она зна онда се већ зна), најебасмо га. Густо је и рат може да нас закачи. Утом погледа под мој врат (а баш се била изненадила, "ја сам то направила?") и Драгана каже "само тако, ватај прилику док можеш". Укапирала је(... 11 речи...). Ту ми би драго што сам у писму написао да ми је мило што сам млад и што ми младост лепо пролази.
----
* На час је долазио у плавом мантилу, и тефтер је увек био у џепу, није га остављао на дневнику, безбедности ради. Доносио га је на матурски парастос 1984. и вероватно 1989. али нам га ни тад није дао нити показивао. И умро је и никад нисмо сазнали шта је све тамо уписивао. Мора да је повремено прелиставао и смејуљио се.
** аутобуси су имали надимке по фабрикама до којих су ишли - дуванац, кожарац, шећеранац. Још једино онај за Чурду је имао надимак, остали су се звали нормално, "за болницу", "за шумицу" итд.
*** тј БИГЗово издање, где је Зоран Живковић био уредник. До његових приватних издања има да прође још 20 година.