03-VIII-2005.
Лена и ја смо спавали код мојих. После кафе она пожели да се прошетамо до базена. Као дрма је носталгија, иако је овде живела само годину ипо, до селидбе у нову кућу. Ајде, важи, понесем фоткалицу и кренемо. Цео крај смрди на нешто, ал' овог пута нису баш остаци Комбината, вероватно су почели кварови у кафилерији. Или је наишло нешто са депоније смећа, пар километара иза супротне стране града, бивало је и раније тако један или два дана преко лета, кад наиђе баш такав ветар, ускурац месној ружи ветрова, а спор па само полако развуче смрад преко града и то се онда не разилази цео дан.
Прво свратимо до Кантине. Распад. Између оне жуте цигле и по пукотинама у бетону расте трска. Бивши Комбинатов центар за културу, неким чудом још увек ради, текући кустос нас је мало провео кроз просторије. Ово је била чекаоница биоскопа. Лево постоје још једна врата, била су два цепача карата. Врата у углу воде горе, степеништем до пројекционе кабине и балкона, где је био трећи цепач. Прозорче изнад фотеља (гле, сад су кожне, а сећам се да је било неко платно, то је стајало у читаоници, сточић делује исти као пре) је билетарница. Из сале се излазило кроз двоја врата десно, и једна лево, кроз двориште између Кантине и читаонице. Веце је био у левом углу, без пишоара, него је био онај класични бетонски зид низ који стално цурка вода, исти као и у Кантини, сав у боји рђе и неизлечиво огрезао у своје мирисе.
Последња биоскопска представа у редовном програму је била можда још седамдесетих, а онда се интересовање смањило, кад су сви имали телевизоре. После је то живнуло два-три пута, ал' није се више никад усталило. Но, ту су одржаване и друге представе, ово је умело да угости и позориште, и фолклор и свирку.
Био сам се попео и на спрат, да видим просторије где су радиле наше књиговође. Закључано, нема никог.
Од Кантине до базена води последњи друм од жуте цигле. Било је тога и у главној улици, ал' је у ствари јако незгодно за саобраћај, штавише опасно, јер јако клизи чим се мало покваси. То ионако сваких неколико године треба преслагати, јер не остаје равно, корење дрвореда гура одоздо, а одозго се слива киша.
Ово је снимљено отприлике испред капије обданишта, које одавно не ради. У суседној згради су биле јаслице, а тек на углу, у последњој вили, је био Комбинатов Институт, а сад видим да је и ово њихово, јер тако му пише на капији. Не знам да ли је оно гованце Штраус још увек газда од тога, или је отишао у пензију, знам да фирма још увек ради.
Следећа вила у низу је ова кућа, у којој сам, испада, увек познавао бар половину станара, чак и кад нисам знао да баш ту живе. Све те виле су изграђене кад и шећерана. Она последња је била власникова, а ово су били станови за инжењере. Ту су живели, хм, онај мој први ђак што сам му држао часове математике 1980. (а његова кева радила са мојом и била пљунута Лиз Тејлор; изметнули су се у алкосе прво муж, па она, па онда и син). Ту је и Е., кућа до Ђуђе, имао тетку, били смо једном и код ње. Онда, госн Магда, агроном из Загреба, удата ту за још једног алкоса, задржала нагласак и баш јој добро стоји, неуништива госпођа, успео сам после да је снимим, негде 2018. једном приликом. Станемо Лена и ја да ово шкљоцнем, кад ми се двоје старих обрате кроз ограду. Ви сте били разредни нашем сину. Јао, да, Фери, а и она слатка М. (из ДЦ-99) им је ћерка... Прозборим с њима на мађарском, мало да га подмажем. Лена већ стиче утисак да ме цео град познаје.
Базен мање више као што је и био, и зачудо није радио, да ли због смрада или што им се опет слегао терен и пуцале цеви, то им се догађало периодично. Воде није било у њему. А онолико година се ту одлагала шљака из Комбинатове топлане, управо да би се терен слегао. Нешто ту не штима.
Поподне кренемо код зубара, маторог Јеловца у подруму основне школе у центру, тачно преко пута Занатлије. На претходном ћошку, говновод се опет зачепио, то је ваљда најнижа тачка у крају (мада цео град има у вр главе 3м висинске разлике с краја на крај), ту је за сваку бољу кишу настајало језеро. Сфоткам како раде, оно дебело црево фи сто шездесет забодено у шахт па испумпавају, и одмах се натоврзе неки Илија Чворовић да ме пита за кога сликам. За себе, за успомену, дошао у родни крај мало на одмор, и шта те се уопште тиче, где ти је знак да је забрањено, налазиш се на јавном месту.
Спазила нас је издалека овог пута, имала је нове наочари за даљину. Не знам шта смо све радили са зубима, знам да је било и вађења, јер сам се после прерачунавао колико би нас коштало да смо то урадили тамо. Па, са све авионским картама и тих 700€ колико нам је узео за та три-четири одласка, некад само њих две на столици а понекад и ја, и даље смо добри неких пар хиљада.
После зубара одемо да се прошетамо по штрафти. Канда сам осетио да треба да нашкљоцам што више тога, ко зна на шта ће све то личити следећи пут, и како сам само знао: ово ми је једини снимак пролаза око Текстилове зграде. Био је и други пролаз, лево од ње, па су ту натркечили почивши Мегдоналдс, а ово је прва лига од грађевинског земљишта, ово је главни сокак број седам, и на њему само киосци, укључујући и Цвелетов (в. 25-VI-1998.). Шкљоц, за успомену. И гле, овај ближи, црвени, још у добром стању, домаћи модуларни што се правио серијски (негде у Словенији), то нешто из касних осамдесетих, један од бољих комада домаћег дизајна.
Цвелетов је био иза цвећаре. Хм, фирма на њему није тако гласила, а ово што сад пише не звучи на добро. Нисмо проверавали, онако свежи од зубара.
Онда се вратимо на трг, седнемо у Зелено испред позоришта, наручимо по нес кафу... строго на сламчицу а и то са „кажи ми кад сам ухватио како треба“, пошто су нам обома биле утрнуле усне и нисмо осећали шта радимо.
Спомиње се: 25-VI-1998., 24-VI-2013., ДЦ-99, Ђурђа Мићуловић (Ђуђа), занатлија, Зелено звоно, Јелена Средљевић (Лена), Кантина, комбинат, обданиште, шећерана, штрафта, на енглеском