13-V-2023.
Најзад смо отишли до Лене и Милана да видимо нови стан. Раја је успео да пређе у дневну смену, а замало и Виолета. Око поднева смо се већ упола спаковали, а око 13:30 смо се већ паркирали на ћошак од шест каплара*. Успут, само две примедбе: Кинези су поодмакли са изградњом своје гумаре, а напрдњаци су опет заменили таблу на улазу у град, више не пише Петровград, одустали су.
Спремили смо и поклоне за усељење - велику саксију са земљом и у њој посађен парадајз, и једну празну. То је требало носити неких 200м, што није било лако јер је она тежа била влажна и капљала, а из мање се преливала најлон кеса па је клизило, а није ни била празна, носила је осам картона јаја. Лена је шетала Апија па је дошла до нас, и од пола је она носила ону с парадајзом.
Стан је леп и ушушкан - и није онако велик и празан као што је деловао на фоткама, ваљда се чинило због широког сочива. Поглед је величанствен и на југ и на исток. Ово је Бранков мост, зумиран на 95мм (од 135).
Ја сам им поклонио телескоп, који сам купио пре три године у Лидлу, увећава 20 до 60 пута и врло је незграпан. Хтео сам да видим шта то жмига на исток-југоистоку. Испало је да је неки нафташки торањ, они то сваке две-три године склопе па расклопе, однесу негде па опет. Милан се баш загрејао за то, кренуо одмах да се игра.
Близнакињама је било скоро немогуће објаснити да пас није маче, и у неком тренутку је дошло до кикса - Апи је ујео Линду. Није пробио кожу, кроз мајицу је огребао и оставио модрицу, али је била у шоку, плакала јако, хтела кући, и вратила се у нормалу тек кад смо отишли на ручак.
Ресторан је исти онај „Дрен“ где смо били 22-VIII-2015., што би требало да је лако наћи. Били смо паркирани на Ђинђића булевару, терај право до краја па онда лево. Али, шта ако није ту крај него има неко парче сокака што иде уз Бежанијску косу, ко зна где бих тамо нашао да се окренем, па за сваки случај скренем лево кад сам мислио да треба, и завршим у обиласку Студентског града, из ког изађем таман на петљу за аутопут, скренем наниже и стигнем тачно где треба, кафана је 200м лево. Испало је да су и Лена и Милан прошли тачно туда, пар минута пре нас.
Клопа добра и обилата. Јунећа рагу чорба одлична, мада месо у њој није кувано са њом, делује да је скинуто са неког печења. Обоје смо узели по лесковачку мућкалицу (она је то већ јела, ја нисам) и испало одлично. Како већ 20 сати нисам ништа јео, скоро да сам успео да испразним оно грне.
Виолети се јако спавало после ручка, па сам откључао комби и пустио је унутра, рачунајући да ће да заспи у шарагљама. Међутим, кад смо двадесетак минута касније кренули, ја попио возачку кафу, била је будна. Заспала је одмах потом, добила целе шарагље за себе. Раја се јуначио, издржаће да не заспи - и издржао. Киша је кренула чим смо прешли у Земун, па мало престала око Ченте, па онда опет, кад гушћа кад ређа, и престала таман кад смо ушли у град. Савршено.
У недељу увече се издиванили са Гораном и Стенлијем, скоро до 1:00. Уврнути догађај за протекле две недеље је госпоја која је заспала на паркингу у свом личном тенку (камионет или џип), па су је пробудили чудни звуци из каросерије. Мислила да јој неко проваљује у возило, окренула кључ и дала гас, тутањ. Страдао је лик који је испод возила крао каталитички конвертер, у старијим моделима у томе има платине за двеста долара. Она има да одробија за убиство. Не из нехата. Лако је погодити ко је овде које боје био.
Петнаестог смо пили папазјанију, што је нормалан тутифрути само није било довољно воћа за једну туру па смо додали пекмеза. Некако ради јаче, мада има исто алкохола. Изричито је одбила да се сложи да опет објавим Бјо док је она жива, осим ако је изоставим. Још се размишљам како би то могло. А наравно, да остане опција да објавим све ако се она предомисли или баци кашику. Односно, каква упутства да оставим за случај да је бацим ја. А, има дана, ко се рано једи дваред се једи.
Киша је пичила до шеснаестог предвече.
Седамнаестог смо отишли у Петерхид, комбијем, да бих могао да донесем шворценигера да покосим у старој кући, тамо мора да је већ високо до јаја. Док сам косио травњак, наиђе мајстор Миле. Ради неку оставу за нову кућу преко пута, па ме приметио и дошао. Поседели пола сата, издиванили се ко људи.
А онда смо таман умакли кад је почињала киша.
Док смо ушли у град, већ је било места где само пола метра асфалта на средини није било под водом. И онда треба да станемо код Боба брзождера да узмемо унучићима пљеске. План је био да ће паркинг по овом кијамету да буде празан, па да станем тачно наспрам и само викнем наруџбину, ал ош врага, пуно, паркирао сам се никад даље. Па сам претрчао, таман било мало попустило, и онда док сам чекао (јебига, мобилни остао у јакни, нисам могао да наручим унапред), прођу два-три налета пљуска, чак је једно минут-два било и града. Не нешто нарочито, величине пиринча.
И кад је било готово, још један налет. Чекао сам још мало да попусти, и није било нешто страшно осим оног што ме фљенуло за врат кад сам улазио у комби.
Дефинитивно ми требају нове метлице за брисаче на њему.
----
* цео блок се званично тако зове, то је шест солитера са 14 до 18 спратова. Ови ка реци су нижи.
Спомиње се: 22-VIII-2015., Апи, Бјо, Виолета, Горана Средљевић (Го), Јелена Средљевић (Лена), Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), мајстор Миле, Милан Настић, пекмез, Петерхид, Рју (Раја), Стенли Бергер, чорба, шворценигер, на енглеском