21-VIII-2023.
И тако Фрејс и Реин стижу вечерас, и клинцима ушли пундравци у дупе.
Једном да имамо госте од преко а да нисам ни домаћин ни организатор, само возач. Нашли су неки фенсерај од смештаја, где баш у Чурди. Нина и ја смо отишли тамо поподне, са све три девојке, Јодом, да видимо како је и узмемо кључеве. Коначно сам одустао од оних кломпи што сам узео 23-IX-2018., распали се ђонови. Те сам за ову вожњу прешао у оне сандале што сам узео у Суботици 03-VII-2015.. Пуне прашине и паучине, ал иначе шта им фали.
Стигнемо тамо и некако дозовемо лика да нам отвори и покаже собе. Лепо удобно и беживотно, нигде дрвећа, ово је тај савремени стил градње, без ладовине, боје, авлија гола, свуд тај бахатон, назад травњак и базен. У собама отмено, чисто, безбојно и ганц ново. Ма добро, нећу ја ту да спавам. За тих двадесетак минута приметим да десном петом газим нешто ниже. Погледам, а оно фали добар комад ђона са пете. Хм, да се није одлепило па остало негде? У колима? Погледаћу.
Док смо стигли кући (а возим бос), корак ми се изједначио, фали ђона једнако. Замор материјала, како сам за ручком објашњавао Виолети кад је питала где је поклопац на чепу од бочице Магија (знам где је, на дну карафиндла), значи још један пар обуће за бацање. Док смо истоварали клопу за кокошке (што сам пазарио успут, у Детелини, и још њој уплаћивао за мобилни), спазим своје старе кломпе од пре ових, оперем их и то обујем за аеродром. Аеродром је практично нов, што нам је из прве руке испричао Летећи полип, заваривач и грађанин Бурундија. Значи биће занимљиво паркирање.
И било је. Прво што смо, на препоруку Нининог гепееса, прошли поред Бежанијског гробља па кроз Сурчин. То, Батајница, и вероватно Борча и још неколико таквих приградских места, су легло ситног бизниса, ту нико не станује него је све радња до радње - магацини, гараже, кладионице, хотелчићи, кинеске робне куће, ресторани, брзождери, нема шта нема, једва сам уочио путоказ где се скреће за аеродром. И изађемо на неки огроман паркинг, али далеко иза аеродрома, одатле би нам требало пола сата пешке, ако бисмо уопште умели да се снађемо... продужимо некако и стигнемо где је требало. Наравно, промашим улаз у паркинг али нема везе, обрнем још један круг па уђем где треба, паркирам се баш близу, стигнемо на чекалиште у 23:16, таман у тренутку кад је њихов авион слетао, 20 минута пре времена. И онда смо их чекали 50 минута, јер су им изгубили пртљаг. Цео дан им је прошао у хаосу, осванули су на крстарењу, обилазили су од Балтика преко Данске до Ротердама, и још на броду су предали пртљаг. Не знам како су стигли од Ротердама до Амстердама, ал' пртљаг није ишао истим путем. Стићи ће им прекосутра. Сиреви које нам је Фрејс купила у Амстердаму (на аеродрому, иако су их, каже, водили и у фабрику) су одлични, бар овај један што смо досад стигли да пробамо. Волим сир и радо га се сећам. Видећемо за остале.
Реклама на аеродрому на све стране тврди да је паркирање бесплатно прва три сата. Очекивао сам неку зврчку, ал' на таблама није било ситних слова... но, ипак сам био у праву. Турим цедуљу, не диже рампу него ми нешто испише на екранчету. Осамсто динара, тури новчаницу или прислони картицу. Јеботе, до пре пар година је било 90 динара на сат, ал' да, откако је француски Ванси добио концесију на организацију путничког дела аеродрома, све је отишло у 15:00*.
Фрејс делује још ситнија него што је била, сва се некако шћућурила. Реин је исти као што је и био, можда мало изборанији. Одмах је ошацовао да је Јода Француз.
Сместили смо их, стигавши у Чурду са само 15 минута закашњења у односу на ошацовано време, није ни доста лоше. Требало је да онда одемо кући по децу, ал' су сви спавали, сем Линде, а и њој је само мало фалило, а и ја нисам био далеко, упркос вечерњем мачкодрему. Те смо се ујутро пробудили кад ко, они се спаковали, потрпали у Јоду и правац Чурда. Оставио сам их тамо и вратио се кући да печем ракију. Тишина...
Те смо тог дана пландовали мало, преподне испекли један казан ракије, поподне отишли и у Петерхид, заменили заптивку на пумпи, најзад се напили хладне воде са нашег бунара. Закључио да више нисам у форми за старе кломпе, након скоро пет година у гибљивим ово баш замара. Па ћу по кући ићи бос, и гдегод може, баш ми се свиђа да опет идем бос као некад, а кад баш треба, имам Компако ципеле.
Увече пландовали мало више, добро се забавили сиротињски. А у среду ми је био рођендан, што је отприлике значило да ме пред ручак звао Бајло да честита и мало подјебава. Од Драгане само порука типа „данас нам је диван дан“, ал' сам поподне свеједно покушао да је зовнем, да видим како јој је сестра. Утрефио сам време за дремку па није чула, а кад је звала да види шта је, таман смо били пред каштелом, истоварали се сви из комбија. Те смо се чули само кратко, нема вести, одлично.
Бар сам знао довољно историје, кад их већ занима. Могао бих бити туристички водич. Прошетали мало парком, ал' ту сам се зајебао, трава мало виша а држи невероватну количину влаге, плус шума штити и од оно мало ветра, залепила ми се кошуља за стомак и није пуштала до пред крај.
Јер смо ишли на вечеру - частим, јелда, и баш ту, јер знамо да клопа мора да ће бити добра и да неће бити музике. И келнерица била одлична, све како треба и још банатски нагласак тачно колико треба, све одлично. Требао сам јој дати већи бакшиш.
Неочекивано су били одушевљени рибљом чорбом. Реин је прво сипао само једну кутлачу, колико да проба, а онда је сипао још три четири. И хлеб им се свидео, да умачу (што се овде не ради, ал' кога брига). Главно јело су биле запечене буткице, које се прво баре десетак сати па онда 40 минута запичу, и вреди труда. Кожурица је била као на печењу, а месо меко изнутра баш како треба. Све супер.
Деца су била штогод сморена, док нису добила да једу. Некад не можеш да их наговориш, некад не знају шта је доста. Кад им се шта како свиди. Бар Раја и Виолета могу да смажу ћевапа колико одрасли. Линда и Санда се намире помфритом, то им је главно. Виолета је чак пробала и Нинину лигње. Није јој се баш свидело, али није се ни мрштила.
Могли смо можда и остати још, ал' деци је било досадно већ, па смо се лепо покупили и одвезли их у Чурду. Оне су нешто дремнуле, и онда навалиле на базен.
За двајшчетврти смо били планирали да одемо на Фрушку гору, ал' је проблем што ретко идемо тамо и не знамо места, и нема ту неког садржаја за децу, то је само свеж ваздух и понегде видик. Па је избор пао на Петроварадин, тј на ђаву (како домороци зову тврђаву), и добро је испало. Ни вожња комбијем кроз стари центар није испала нешто проблематична, иста гужва као што је била пре 45 година (осим за паркирање, ту би већ било зајебано). На самој тврђави смо мало заобишли здесна, обалом, ал' ипак стигли где треба. Нинин гепеес у телефону је испочетка мало каснио, а онда нас је одвела тачно путем унутра у тврђаву, и паркирали смо се таман толико близу да ни Реин са својим бангавим коленима није имао проблема.
Пало је продужено фоткање и разгледање пејзажа, јер се видик пружа од југоистока преко севера скроз на запад, и има шта и да се види. Фрејс искусно барата селфи штанглом, и Нина је понела свог Никона (у боји! бордо металик), биће фотака. За ручак смо добили најбољи сто, у ствари четири спојена стола, на најизбаченијем делу терасе, где је фино пиркало са Дунава, бар се овог пута нисам презнојао (Реин јесте, Филипинац, навикао). Линда и Санда су тражиле палачинке, на пола пута до вецеа пресретнем келнера, питам са чим има, каже нема палачинки. Како може да нема, па управо сам објашњавао да и у празној кујни могу да се направе, то увек може, каже нема. „Јој... ја не смем да им кажем, иди ти објасни се“. Тамо га дочека моја драга и натамбура га „какав сте ви то ресторан“ „најбољи!“ „а немате ни палачинке“... Но, за толико се потрудио па је то надокнадио нечим другим, девојке су добиле некакве колаче, и помфрит, и сок, и ладни чај... Линда је успела да око себе наређа четири чаше и проспе само мало из једне. Овог пута је Фрејс частила, на картицу (на којој је одавно у минусу), уз 20€ бакшиша у готовини. Дотурили смо им били 200€ што је Го рекла да узмемо са њене гомиле, за оног Кенија који јој коси траву пред кућом, да бар једном упрости поступак и не шаље чек.
Био је план да у повратку сврате до тржног центра на Багљашу, ал' су деца била уморна, па смо их опет одвели право у Чурду. Тамо их је брзо прошао замор, и након сат дремке су опет навалили на базен, докле се могло, јер је после ту дошла нека журка. Са живом музиком до пола један, нису се баш наспавали. Но, три дана на базену су дала резултат: Линда је била једном упала у воду преко главе, и ладно се одбацила од дна, изгњурала и ухватила се за ивицу, без панике. Санда је научила да плута на леђима. Е да хоће и ово двоје тако нешто да савладају.
У петак смо се нацртали са Јодом у Чурди на време. Све је већ било мање више спаковано, само је морало још мало да се препакује, да би сместили оне две литре што смо им дали (кајсија и јабука). Закомпликовало се кад смо звали такси, јер неће да приме вишка особа, нема везе што су то ове две од по шеснаест кила. Те смо њих две стрпали у Јоду, остали у такси, па смо скокнули до куће да их оставимо. Наравно да сам скренуо десно поред старе куће, то је два минута дуже али бар прођемо друмом од жуте цигле, туристичка знаменитост... Па поред старе куће, па до куће да истоваримо децу а утоваримо Нину, те су тако мало видели и где живимо. „Гле као на Филипинима и не као у САД, воћке на улици!“
И стигнемо на аеродром све по реду и без проблема, и опет се паркирам на скоро исто место, јер места има, довољно људи зна која је тарифа па избегавају паркинг како знају. Испоздрављамо се - сад више нема седења у ресторану кад пратиш неког, ресторани су сад иза баријере, па онда ћао ћао и онда никако да се искобељамо са паркинга, јер је на левој рампи неки Рус који нема ни кешовине ни картицу, а на десној неки гастос са истим проблемом. Направила се прилична гужва. Јебени Французи, какву су забуну направили. Тај паркинг где је прва три сата бесплатно, то је скоро километар даље, али се зове као и аеродром. Ово овде се зове П1, П2, П3, и ту важе друга правила, што нигде не пише, дакле забуна је намерна, и онда добијеш то да возило буде заробљено на излазној рампи, јер возачу нико није рекао да ће да треба да плати и то на рампи. Сирома Рус је двапут трчао у зграду и враћао се, Бугарка иза гастоса у десној колони је само трипут излазила из кола да гестикулише и објашњава се с неким, други гастос испред мене а иза Руса је одустао од покушаја да промени колону. Још сам имао среће што се то десило практично мени испред носа - колона се одглавила кад сам већ запалио другу пљугу, наређало их се бар двадесет иза мене.
После смо чули да се они баш нису нешто провели на путу, или јесу, како се узме. У Минхен су слетели, али им је лет за Луксембург отказан због невремена у Минхену (!). На крају су стигли у Берлин (!), па ће одатле сутрадан. А база где им је ћерка са мужем и децом је на пљуцомет од Луксембурга.
Пртљаг је одавде стигао у Минхен и више га нису видели током боравка у Европи. И стигли су кући и још им није стигао.
----
* у три пичке материне, скраћено 3 п.м., ал' никад нисам волео тај амерички ам-пм, па овако преводим. А пропао тога, Фрејс је успела да навије будилник на 5 поподне па се пробудила од галаме у ходнику у 6:20, правац паника.
Спомиње се: 03-VII-2015., 23-IX-2018., 11-III-2024., Бурунди, буткице, Виолета, Горана Средљевић (Го), детелина, Драгана Витас, Јода, карафиндл, каштел, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Невена Средљевић (Нина), Ненад Бајло (Бајло), Петерхид, Реиналдо Аквила (Реин), Рју (Раја), Росанда Аквила (Фрејс), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), ћевапчићи, Чурда, на енглеском