Са Болдијем опет на терен у једно од села, где смо имали две муштерије у истој згради, обе пољопривредне. Једно је тзв. пољопривредно добро, овећа фарма на земљи одузетој после рата од народних непријатеља, тј свима који су побегли (Немци, сарадници), имали превише (што је релативно) и цркава. Друго је земљорадничка задруга. Ту смо обећали да ћемо пребацити податке из старе апликације за КоопСис... ничије друге до ДБА. Тако сам се и дочепао њихових старих фајлова, јер штогод да имам отад, све је на дискетама од 5,25 цоли, које више не могу да прочитам. Ову стару апликацију сам прекопирао на флопи од 3,5 цоли а то се онда копирало даље на наредне дискове. Сад је на диску од 640Г (а писано је на 286 са 20М диска), а имам и два диска од по терабајт.
Машине у задрузи су још увек оне старе триосамшестице које је испоручио ДБА, можда једна 486, и стари добри Фуџицу дл2400, или можда газдачки 3400. Све то на столовима бар педесет година старим, патос покривен бајаги линолеумом, избушеним око врата и столица.
Успели смо да урадимо посао, упркос скрнавим машинама, а још више смо се намучили да извучемо паре. Директорка је некаква политичарка, па је осећала да, као политички неподобна фирма, дођемо врло ниско у редоследу исплате. Иначе је деловала бистра и прилично симпатична, али... когод је преблизу Слобиним социјалистима, сумњив је.
Нашао сам grupe.doc, у зипу од Дијете, где има и неки програм који генерише текст из табеле hm2.dbf (тешки метали), где је ваљда збирни резултат осталих података. Занимљиво је да, међу осталим бескорисним информацијама на крају (нпр што двадесет пута спомиње да је Мали мекани корпорација, из једном се неће запамтити), пише и да је штампач Окидата ОЛ-400, што ће бити Аваијев кућни штампач, који смо добили од Софтекса. Е сад да ли смо га платили или добили као помоћ, није битно. Платили смо радом, ако не парама. А све сам мислио да је био Лексмарк... а требало је да знам, они то нису никад имали, али су Окије имали свуда. Нарочито сам волео њихове матричне, ти ће надживети и бубашвабе и Рона Вуда.
Негде у ово време ме нашла нека студенткиња са Петефија да јој објасним неке ствари око писања веб страна, треба јој за испит. Испрва сам стекао утисак да она ту нешто и зна, само не капира како то иде у пракси, како то све дође заједно. Онда сам укапирао да је дошла да јој урадим домаћи. То сам и урадио и наплатио како доликује.
Једне недеље ми дојави неки другар са сезама да Србијашуме расписује конкурс за не знам какву апликацију за не знам шта, и да ми телефонски број неког у дирекцији да се распитам. Свака прилика за већи посао је више него добродошла, ништа ме не кошта да пробам. Разговор са госпођом је текао отприлике овако:
- Добар дан, ја сам Градивој Средљевић, сувласник фирме Аваи де о о из Зрењанина, чуо сам да сте расписали конкурс за набавку софтвера, па ме занимају услови, спецификација, ...
- Из Зрењанина? Одакле вама овај број?!
Онда је одједном испало да конкурс као уопште није расписан, црва није ни било.