Први дан на новом послу. Најзад седим цео дан, за правом тастатуром, за машином (партнер) са правим монитором (зеленим, тачкастим) а не телевизором, диском (10М) и дискетом (5,25") а не касетама. Истина, процесор је исти з-80а као на спектруму, али има лудачких 128К меморије, има програм за обраду текста (вордстар, колико се сећам), и неколико компајлера (Мали мекани кобол, Борландов турбо паскал, ДР Бејзик). Има чак и директорије, свих 16, звали су се 0, 1, ... 15.
И тишина. Само бруји клима у систем сали. А да, и пепељара уз тастатуру, дивно. Нема да чекам звоно да запалим. Ни не звони, не прекида ме. Могао бих се на ово навићи.
Зграда је у центру, у сокачету које је излазило на главну улицу па је заграђено. Само пет кућа од главне поште. Првог сам дана ваљда отишао пешке, али онда сам скоро увек ишао бициклом.
То је у ствари једна од оних дугих панонских кућа, са две велике собе са улице, а онда низ других соба повезаних дугим гонком. Ту је некад био рвачки клуб, па се онда ту уселио стоур. Предња страна је већ била спојена у једну велику просторију, где су се рвали, и једну мању, као магацин. У великој је сад био рачунар Искра Делта пдп 644, 16-битни шифоњер на који се качило двадесетак терминала којегде по згради и у другим зградама чланица Стоура у оближњим улицама (Челик на главном сокаку, Преспром код пијаце). НуПром и текстилци су имали своје пдп машине, нешто мање од ове, и нису били повезани - 200 милиамперска петља даје 9600 бода до километра, а они су већ били мало даље од тога.
Нисам баш много седео за Партнером, јер је на њему радио Антал, кога тада нисам баш нешто капирао. Требала ми је цела недеља да провалим колико дуго он може да чита новине и не ради ништа, и још две године да приметим да он може сатима да зури у исту тачку и не помера се. Још пар година касније сам чуо да је био баш озбиљно одлепио, закључао се у систем салу, ма направио ситуацију.
Радоја је шеф ЕРЦа а Лидија је админ. Остали су или брзо нестали или су дошли касније. Њу сам нешто као знао из Змаја, педешчетврто је годиште, и име јој се често спомињало по ходницима, где каче признања за достигнућа. Да је постојало звање ђака генерације, добила би га. Не знам ни кад је то уведено.
Колико да запишем кад се отприлике десило: у женску моду су уведени подметачи на раменима, да мало дигну угао. То се појавило отприлике овог лета, и до јесени је одједном свака имала бар по један комад гардеробе са тим, најчешће онај што дође уз тело, није се могло видети обло раме. Чак је бивало и да се ни не прикрива, то се ушивало и под лагане блузе од полупровидног материјала. Све су рибе имале та хокејашка рамена, чак је и моја драга морала да има понешто такво, јер напросто другог није ни било у продаји. За разлику од других модних зврчки, ова је потрајала пешес година, јер је некако успела да не изгледа одједном демоде, ваљда су заборавили да је прогласе застарелом.