Кратка тура до Сегедина, ваљда набавке за новака. Не сећам се ко је све ишао, ал' биће да смо Ома и нас двоје. Ако је то то, нисмо ни ишли до центра, само до пијаце, пазарили шта смо имали и тутањ назад. Било зачудо лепо време за овај датум.
Ту негде је и била чудна згода на послу. Наш Ваха је изгубио трајни часовник кад су почетком месеца мењали једну од плоча, па би о бутирању приметио да нема тачно време, захтевао би да се оно укуца. То је већ постало део рутине. То јутро Злата није била ту, па је присутна оператерка отишла да скува кафу (да бутира нас), а ја ћу за то време да бутирам машину са првог терминала ака конзоле. Није нека компликације, али је синтакса за сам датум била зајебана, требало је укуцати све тачно, сваку цртицу размак двотачку итд, иначе не ваља и не тражи да поновиш, него прихвати да је година нулта, први јануар у поноћ, и онда се десетине других сервиса жале да је овом или оном истекао рок и да мора да се уради и ово и оно и дсз (од којег је све почело...). Убо сам овог пута синтаксу тачно до у секунду, а онда отишао да полако попијем ту кафу и најзад отворим очи.
Негде око друге кафе дође та оператерка, каже неки извештаји изгледају мало чудно, покаже папир а оно пише година 2988. Аха, утрефио сам до у секунду тачно, само сам промашио миленијум. Радоја одмах "јел' кренула дневна обрада?!". "Нема журбе" рекох, "ово је кобол, године држимо на две цифре... мада, било би занимљиво видети шта ће у Челику да кажу кад виде који је рок плаћања на њиховим фактурама.".
Исправљено за минут, а и био сам у праву, у подацима се није ни примећивало. Нема штете.
Око припрема за нову годину су у фирми биле две згоде. Једно је било за дечијег деда мраза, што је, претпостављам, било још јуче, то се обично обављало неколико дана пре дочека. Као и обично, глумци аматери су имали пуне руке посла тих пешес дана, понекад држећи представу на 4-5 места у дану и... гле ко нам је овог пута деда мраз: Гаша лично. Одлично, нисмо се видели већ неко време.
За пакетиће су нам дали некакве ваучере, потврде, шта ли, имате толико и толико пара да потрошите у подруму Модне куће (Текстилов дућан на главном сокаку), па изволте, штагод изаберете биће у пакетићу. Плаћа, наводно, синдикат, парама које је добио од фирме, а то се онда није опорезивало, значи трпај само, биће јефтино и да бар нешто отмемо за себе.
Кад се приредба завршила, деца одрецитовала своје и кренуо играњац, седнемо Гаша, Ћ. (из IV3, радио као противпожарац у Стоуру, дакле јебач опште праксе, задужен да се мува и да је увек негде другде) у канцеларију интерне банке, суседна врата од те сале за састанке (у којој је некад била вежбаоница за рваче) да почнемо да се договарамо за следећи матурски парастос, што ће бити негде маја-јуна, да кренемо на време. Утом наиђу Го и Нина да ми дају кесе с поклонима да их причувам, да се не затуре док се оне тамо играју.
Кад су стигле кући, хвале се мами: „тачно смо добиле оно што смо хтеле, зато што је деда мраз татин другар из школе“.
Друга згода је била 30. око подне, последњи радни дан у години, дочек је тек у суботу. Такве журке по фирмама су се обично приређивале баш на дан дочека, да даме једва чекају да неко од директора каже да могу да иду кући, па оне збришу око подне да стигну кући да све набаве и спреме а и боље им је да не буду ту кад се ови поднапију, а мушки остану да пију док има, ухвате залет. Понеки чак стигну и да се отрезне за увече, а неки се ни не труде, само доливају цео дан. У тој истој сали су столови сад били поређани у квадрат, таман за нас тридесетак колико нас је било у РЗ. Ми из ЕРЦа смо заузели најдаљи буџак, оператерке око мене, и улази баба Зорка из РЗ, она што је тако битна особа јер нам је као радила плате (радила очин, све је добијала готово одштампано од нас, до последњег од 30 вирмана, њено је било само да провери, потпише и однесе у сдк). Улази међу последњима јер је као имала да ради баш до последњег тренутка, а види се да је била код фризера, свеже тапирана, и неко ју је посуо шљокицама па се сва светлуца. Шта га знам, можда је још пре три године и личила на нешто, ал' тако се држала и тако се носила да је нико није волео, сви су имали нешто да кажу о њој ал' слабо шта лепо, што је заслужила тим што ни она ни за кога није имала шта лепо да каже, одурна и осорна особа. И улази она тако сва у шљокицама, и ја само кажем „гле, нашљокана“. Оператерке су се упишале од смеха, а ова је канда нешто приметила да се то поклопило са њеним уласком и... хм, мора да нам је запамтила.
А како смо ми дочекали нову годину, немам благог појма. Вероватно смо седели са децом и зезали се. Кад нам се теве програм није свиђао, укључили бисмо спектрума и пуштали музику, ваљда.