(датум онако, било лепо време, дакле ова година а није зима)
У клаанци занимљив проблем. Треба им шест цифара да се одштампа најкрупније што може, да се то залепи на гајбу да виљушкариста у хладњачи може да прочита из седишта. Решио сам то тако што сам одштампао слике појединачних цифара у фајлове па то онда стрпао у мемо поље неке табеле, а онда, користећи esc/p командни језик за дл2400 (тј 3400) пошаљем код за позиционирање битмапе, па битмапу, па позицију слике за следећу цифру, па ту цифру... и на крају код да избаци страницу. Користио сам шта год да се затекло од софтвера за обраду битмапа (нешто што је користило пецеикс формат). Мало је потрајало док сам изанализирао те фајлове, да извадим део који ми треба - јер сваки битмапирани формат има некакво заглавље, прошло је ту пар сати игранке у хекс едитору, било забавно и радило ко змај кад је било готово.
Негде у ово доба смо опет имали штанд на Сајму технике у Београду. Много спремнији овог пута, и више штампаног материјала, и беџеви са свежим модерним (огавно сивим) логом. Девојка која га је направила је баш чудна, рекао бих Херцеговка али ситна, са занимљивим дисајним проблемом који је, каже, углавном решен трећом операцијом носа. Згодњикава али танка и некако крхка. Где ли ју је Болди ископао. Није ми се свиђало сиво, али је у збиру изгледало добро и истицало се, а и ми смо. Њу никад више нисам видео, једино што знам да је на исту фору направила сличан лого за студентску задругу.
Самог сајма се слабо сећам. И мање дана сам био штандуља, можда само један. Вентилација у Хали десет је била још гора, више фирми него пре, софтверских нарочито, више људи на истом простору.
Највероватнији датум кад је IV5пп држао мали матурски парастос у Бечкереку је сад деветнаести. Сећам се само да сам делио оне велике беџеве што је ДБА наштанцовао за лањски сајам. Ко је све био, колико нас је било, немам појма.
Ових дана сам доста радио за ЛебарПром. Можда је то било више преко лета, ко ће се сад сетити, а њихову дискету имам ал' је данас нечитљива, иако очувана. Једне се ствари сећам да је испала повелик проблем - порез на фактурама. Јер је био тачан на свакој, појединачно и у збиру, а у рекапитулацији порез на збир није био исти као збир пореза по фактурама. Није била нека разлика, где је збир био коју десетину хиљада, разлика је била динар и нешто, ал' ово је књиговодство, мора да се слаже. Онда ми је свануло да сам рачунао сувише прецизно, сабирао вредности па на њих рачунао колики је порез - а то је онда много тачније него кад се рачуна за сваку ставку, заокружује па онда сабира. Па сам онда убацио поље за порез, где је тај заокружени износ уписиван за сваку ставку (и ретроактивно), а после сам на извештајима то само сабирао. И слагало се. Наравно да се слаже, кад сабирамо исте бројеве. А онда сам приметио да се грешке заокружења не потиру баш лепо, јер бројеви нису насумични - исти дућани би из дана у дан наручивали по 15 векни, 30 погачица и шта већ, сваки дан исто, и грешка заокружења би сваки пут падала на исту страну. Срећа па нису сабирали то по купцима или артиклима, свашта би било, грешка би била много већа.
Други проблем је био кад је то предато фактурном одељењу на коришћење. Они су у другој згради, на другом крају авлије, пар стотина метара даље, нису нас (нарочито мене) никад виделе, па сам морао да им објашњавам почетне ствари, нарочито колико се ова апликација разликује од оне у Коболу, што им је био увалио Комбинатов ерц. И колико је лакша за рад...
А онда једна од жена пита „а хоћемо ли имати датотеку?“. „Како то мислиш? Па већ сам турио двеста датотека, пун вам је рачунар тога“. „Не, мислим датотеку“. „Неку посебну?“. „Да, датотеку фактура“. „А, то, па већ имате“ - и откуцам „dir promkd.dbf“ и покажем јој, ето ти датотеке фактура. „Ненене, мислим ... “ и видим ја ту да се нешто у старту не разумемо, па кренем изокола, како је то изгледало, јесте ли то имали негде на екрану, је ли можда извештај. „Јесте, извештај“. „Имаш да ми покажеш?“. Донесе она, и имам шта да видим, рекапитулација као и свака друга, ал' колега који је то правио није био начисто шта се од њега тражи, ни како би то требало да се зове, па је наслов гласио „излистана датотека фактура“, што се у кућном жаргону свело на једну реч, и то погрешну. Није им сметало што је назив извештаја програмерски и без везе, то је нешто из рачунара, то тако мора. И име је остало.
Наравно да сам имао такав извештај, само мало бољи - није било неких програмерских пицабоца, које њима ни не требају, ал' је било две-три које требају. Срећно се завршило.