Ulazna vrata na javnim zgradama se otvaraju prema napolje i moraju biti opremljena prečkom koja izigrava kvaku - kad se prečka gurne, vrata moraju da se otvore. Ovo je zbog protivpožarne. Nije bitno što Evropljanima baš ne liči na dobrodošlicu (mi smo navikli da nas vrata puštaju da uđemo, ovde moramo da ih izvlačimo napolje), važnije je da ko beži iz požara može da izgura vrata. Kakve su im kuće, nije ni čudo.

Na više mesta piše i "ko otvori ova vrata a ustanovi se da nije bilo požara, naderao je" ili nešto u tom smislu. Često su takva vrata samo za izlaz - mogu da se otvore iznutra ali ne i spolja. Tako da, u najboljem komunističkom maniru, u zgradu sa dvanaest ulaza može da se uđe samo na jedan, jer ne možemo dopustiti, drugovi, da nam se razni elementi šunjaju okolo i samo gledaju da uhvate priliku da neprimećeni uđu, a kamo li da dozvolimo da se ulazi i izlazi kako se kome ćefne... jer tako, između ostalog, zahteva i osiguranje - inače bi nas oderali od tarife.

Prave se od svega i svačega. Vrata za pregradne zidove i plakare čak nisu ni od drveta, nego nečeg nalik lesonitu; samo uz ivicu ima dve noseće letve, u šta dođu šarke i kvake, a onda to sve upresovano između dva komada plastike (sa utisnutom šarom da liči na drvo, bajagi godovi loše zamazani farbom). Spoljna vrata su obično od boljeg drveta ili ko zna čega zamotanog u čelični lim (bezbednost, nogekakao). Ako su drvena, onda se spolja montira još jedno krilo, tzv. olujna vrata, obično delom pleksiglas ili staklo, delom mreža protiv insekata ili zatvoreno limom. Ta obično imaju aluminijumski okvir, neku kilavu imitaciju kvake za kola, onako da se pritisne dugme, al' to skoro nigde ne radi, i zatvaraju se na oprugu i imaju amortizer negde u visini donje šarke - sirotinjska imitacija onog mehanizma koji dođe na teža vrata sa gornje strane - koji isto retko kad radi kako treba. Ima neko parče lima koje bi kao trebalo da drži vrata otvorena kad treba (tako što će da se iskrene malo i na trenje ne da amortizeru da se skupi), i da ih pusti da se zatvore kad treba - to obavezno radi kontra od onog što stvarno treba - kad hoćete nesmetano da uđete/izađete, ova vrata će vas lupiti; kad treba da ih zatvorite, neće. Namera tih vrata je da čuvaju drvo od nevremena. U slučaju bolje oluje, ta vrata će prva da spadnu.

Ovo je skroz od drveta, osim samih vrata, to ko zna od čega je. Pošto je snimljeno u San Francisku, možda i jeste neka antika iz XIX veka, u tom slučaju ipak drvo.

Kvake i brave su posebna priča. Pored novijih, električnih, gde treba znati šifru da bi se ušlo, takve često meću na garaže (mada onda obično može i na daljinski da se otvori, da se ne bi izlazilo iz kola, sve na struju), klasika je da na ulaznim vratima postoje dve brave - štaviše, već imaju rupe na tim mestima. Jedno je klasična elzet brava, ovde zvana Jejl (Yale), valjda zato što je trebalo napraviti univerzitet da bi se izmislila (nije, to je ime firme). Tu je prc što često ugrade varijantu koja se sama zaključava, da ne zaboravite. To opet znači da nipošto ne izlazite bez ključa ili makar mobilnog, pod uslovom da je unutra ostao neko ko će vam otključati. To često ugrađuju u stanove za izdavanje, ko će ga znati zašto, i svaki stanodavac je već navikao da ga stanari zovu u neka nedoba jer su se zaključali napolju.

Druga brava je tzv. deadbolt, mrtvi zasun, koji je samo sa unutrašnje strane, tako da i ako je obijač vešt sa bravama, do ove ne može ni da priđe. Ta nekad ima ključ, a nekad se otvara ručicom. Prednost je jedino to što ako je obijač ušao kroz neki otvor, ovuda može ladno da išeta, noseći štogod hoće, ako je u redovnoj bravi ostao ključ iznutra.