Amere, već valjda treću generaciju, odgaja televizija i marketing. To je onda naviklo da im se ugađa, i voljni su da plate da im se ugađa, i nema veze koliko je nešto detinjasto ili (iz naše tačke gledišta) nedozrelo, ovde će toga biti dokle god će neko da ga pazari.

Tako je jedne godine studentski savez na nekom od viđenijih univerziteta odneo važnu pobedu nad univerzitetskom upravom - izborili su se za pravo da nose plišane mece u krevet.

Čitava industrija oko božića podilazi detinjastim roditeljima, koji sa uživanjem prave čitave inscenacije od pročelja svojih kuća, sa stotinama (pa i hiljadama) malih lampica, sankama i irvasima od lampica. Slično i za noć veštica (halloween), kad se postavljaju lobanje, rezbarene bundeve sa svećama (plastične, sa sijalicama unutra).

Hiljade sitnica koje ovde odraslima prolaze kao "životni stil" su stvari zbog kojih bi kod nas dete bilo proglašeno za razmaženo, kmezu pekmezu. Po kući nose papuče u obliku zeca (sa sve veštačkim krznom), skupljaju sličice sportista i posle ih čuvaju (i za njih, koju deceniju kasnije, postižu lepe pare na ibeju, jer ima matorih mušterija koje još nisu upotpunili svoje zbirke), za bilo koju priliku su spremni da se kostimiraju u bilo šta, od banane do gusara. I da se tako pojave na javnom mestu.