Taksiji su po pravilu poslednje utočište za proizvođače komotnih kola. To je veliko i prostrano i ima prtljažnik gde mogu da se spakuju bar tri osobe. Ili je čak kombi. Boja je po pravilu ona Kodakova žuta, nema veze koja je firma.

Taksi može da se dozove sa ivičnjaka samo u najvećim gradovima; na svim ostalim mestima teško da ćete videti slobodno vozilo na ulici, treba da znate na koji telefonski broj se odazivaju (ili lokaciju na mreži pa da naručite onlajn) i da imate telefon i da znate gde se tačno nalazite - tačan naziv ulice i kućni broj, ili makar ugao.

Koga zvati? Ako živite negde gde je spojeno nekoliko gradova, može se desiti da vas odbiju jer nisu iz vašeg kraja. Do dozvole za taksiranje se ne stiže tako lako, i košta dosta, tako da obično biraju da pokrivaju neki manji teren - što će reći da ne smeju da primaju vožnje koje polaze van njega.

U taksijima je zabranjeno pušenje, računa se u javni prostor. Obično očekuju napojnicu, 10-15%. Većinom primaju gotovinu, mada imaju i čitač kartica. Ako tražite potvrdu dobićete neku cedulju, koju možete prikazati firmi kao putni trošak. Cene su kao otprilike u Beogradu, ali su rastojanja u načelu veća pa čak ispadne jeftinije po kilometru.