31-V-2014.
Велики матурски парастос који смо, па, месецима спремали. Десет ствари смо зајебали јер смо их лоше спремили, тако то бива. Свеједно, 40. годишњица наше матуре, све три гимназије заједно.
Има три врсте оних који не долазе на овакве скупове. Прво, мртви (Бајче, Слађа, Снеца, Јолпаз...). Онда исељени (али је дошао Стрле из Бостона, Д.К. из Аустралије, Ј.М. из Торонта, а и Баки из Босне, што је данас иносттранство. Треће је срамота да се покажу - јер или им је 1500 РСД превише да кану, или мисле лоше изгледају или да су промашени и не би да их неко случајно нешто запита (нпр. Воза).
Скупили смо се пред позориштем, орг. одбор (Драгана, Борче, Јозда ет ал) међу првима. Наравно, срео сам многе које нисам видео по 20 или 30 година (нпр једног из војске, исти вод, и нисмо се после срели... ал' је луђе што нисам срео ни оног чији је отац имао виноград до ћалетовог).
Моје је било да организујем пројекцију слајдова. Скупио сам око четирсто снимака из своје архиве (исплатило се сво оно преснимавање), плус још нешто од једног из друге гимназије (отац му имао фото радњу), и нешто од Жуце. Вртилицу сам изгенерисао у Ирфану. То сам турио на Ленин бивши гугољ и то однео иза сцене. Још од оног позоришног фестивала 1972. нисам имао рашта да залазим иза сцене, а ево сад опет и баш сам уживао, и нашкљоцао се, што иза платна, што доле у клубу. Два главна глумца су ми марљиво позирала, трипут сам шкљоцнуо док нисмо били задовољни. Њих смо најмили да одглуме десетак минута у нашој свечаној академији.
Стигао сам и да се који минут промувам по фоајеу, срео рибу (а јес рибетина, чудо једно - сви имамо 59 година - богате шишке, добро одабрана боја косе, усне још пуне, груди носи ко одликовања) коју испрва нисам познао. Били смо заједно у првом разреду па је отишла на друштвени, у ваљда IV2. У првом минуту је издекламовала да је удовица већ неко време, деца одрасла и... јелте, слободна. Хвала лепо, од пре неки дан сам трећи пут деда... ма... ама нисам ти ја тај, изгледај коликогод хоћеш.
(примедба: негде у лето сам видео читуљу; име се слаже али није баш тако ретко, слика и личи и не личи, могла би бити она. Тек пет година касније су ми из њеног разреда потврдили да је она.)
(Још годину касније сам сазнао да јој се заглавила рибља кост, и ни три операције нису помогле)
Представа је прошла како се и очекивало. Школски хор (ваљда четрдесета генерација, ако смо ми били прва) је отпевао нешто носталгично од неког јефтиног хрватског бенда хотелске оријентације, о старим временима, дакако боље од оригинала и умело је да дирне. Наравно, прво смо сви устали и отпевали Гаудеамус (прве две строфе, никад нисмо учили даље). Тренутни директор школе (син типа који је 1972. био председник општине) је одржао краћи говор, и није могао да не спомене фотке (приказивао сам их страга, на платно иза хора), а онда је онај лудоје из Друге одржао свој говор, бљ. Изручио је сво политичко ђубре за последњих 20 година, прекрупљено... добио је сиктер аплауз на пола и није укапирао него наставио да меље, истерао шта је хтео.
Онда су изашли и глумци и извели свој део, баш добро (нешто од Чехова и Александра Поповића, а Радивој Шајтинац, који је то сложио, је убацио и нешто свог текста). На крају, двојица из бивше Тетка Ане су извела пар својих песама (са оног чувеног сингла који није однео шњур јер је објављен у јесен 1980. кад је сва заустављена производња пуштена, тад се све враћало у нормалу након паузе због Титове смрти).
(на пројектованој фотци смо, слева: ја (само рука), Драгана, Вишња, Д.М. и Она Трећа)
А онда смо, по обичају, прошетали до гимназије да одржимо као час. Већ сам се спремио да пресликам дневник, али није могло јер дневника није било - донели су их за другу и трећу гимназију, али не и за прву. Још једна омашка. За време шетње је, ех, Рајка нашла времена да ми каже како ме увек поштовала али се некако увек питала што смо увек били на растојању (а добро она изгледа, мало прешла). „Свака част на храбрости, сам ретко износим таква признања пре трећег пива, а разлог је био 'дрш'се подаље, пандурска ћерка', колико год то данас звучало глупо, ал' онда је било прпа да се упустиш у тако нешто“. „Али он је био тако благ човек...“. „Шта смо ми знали, не смеш ни да питаш... и то тако прође“. (У ствари, са родитељских би ћале редовно јављао како се њен ћале вазда јављао за реч и увек је имао да каже нешто на тему још дисциплине и мера.)
Пошто је Марко Бозон умро, а и његов први заменик (Радоја), звали смо Соњу, која је оберучке прихватила. Сели смо у нашу стару учионицу (одјекује као пећина, пола нисам разумео шта се прича). Скокнуо сам до IV4 да сликам и њих, а онда испратио Соњу до пола главне улице. Неки улични свирач, тада још реткост овде, је свирао нешто за мој ћеиф (од „Атомског склоништа“ можда?), па сам му убацио 20 или 50 динара у кутију од гитаре. Ухватио сам такси до куће - могао сам доћи и колима, у ствари, ранац са лептопом је већ отежао, али никад се не зна да ли ће овај преподневни део да се заврши пићем. Па, овог пута није.
Званични фотограф је био Монгол, добар и брз.
Дошла Лена, превазишла још један круг невоља са Злијом. Иду за пар недеља на Кипар, да се виде са Благојем Николовићем.
Причао нешто са Суезом о једној (изгледа баш претпоследњој) од последњих конверзија из дебеефова на ескуел негде, скрипт за конверзију је већ био спреман али није било шансе да га лично пустим, одлазим за сат. Није ни он био вољан да га пушта ал' је на крају пристао. После чујем да је прошло без грешке.
(лево, с цвикерима, Л.; Гаша, Ксенија иза њега, Жуца у ружичастом; Паса у црном; Драгана у црвеном)
Ухватио бус у 19:30 и имао среће са кишом - почела је озбиљније кад сам већ ушао. Из мог IV5пп су дошли Кристина, Оли Бој, Рајка, Мима, Милица, Јасмина, Драгана, Средљак, Бајло, Баки, Шишке и ја, и Соња за нашим столом. Сто нам је био до музике, свирао је „Анђин сан“, што је фора из серије „Шогун“ што је ишла крајем осамдесетих, и ту и тамо би потрефили за коју то генерацију свирају. Пиће стандардно, попио сам једну бајаги дуњу (ни близу оној ћалетовој), па онда једну из своје флаше (донео сам пола литре, ни близу довољног али бесконачно више од осталих, штета што нисам имао веће џепове или рукаве... шверцовање пића на журку, која живи од продаје пића, је наш древни обичај). Па онда још једну њихову ракију, ма не вата ме ништа. Те сам после вечере сео уз Драгану те смо узели кило и кило и ударили по шприцерима, и тако до краја вечери. Журка је одлично испала, и нашкљоцао сам стотинак. Једини зајеб је био што сам се забројао око бонова за конзумацију (за оних 1500 свако добије по два за пиће и један за клопу) па сам своје платио двапут; платио сам и за значке, које је требало да буду урачунате у оних 1500; а онда су прерачунали са музиком па је испало да треба 1600, и ту разлику сам исплатио из џепа, јебо 1200 динара ако за то треба да потрошим пола сата да их уберем. Тако сам се осећао... нешто шире руке, за толико могу да примакнем свемир равнотежи. И пио сам и возио се и чак и јео кад су ме други частили, кад сам био млађи и кад ми је требало или нисам имао одакле, сад вероватно боље стојим од скоро свих, на мене је дошао ред да узвратим.
Од Драгане сам чуо свеж трач: нека риба (да, знам, исто 59, ал' опет риба) рече „ех да је бар био заљубљен у мене а не у Оли Бој, сад би моје слике приказивао“. Што је замало тачно осим што је скроз погрешно - јесам ја бацао око на њу, накратко, негде око 14. године; а те фотке су две до четири године касније, кад је напросто ускакала у кадар кад год јој се ћефне. „Ај да ме сликаш“... Јес добро изгледала, али већину тих слика је сама наместила, нисам је јурио. Углавном, свеједно ми је шта мисле.
(После сам тек чуо да се то она дувала да сам био заљубљен у њу па зато има толико фотки... аха, добро, важи, пет година касније је њених фотки остало ни четвртина, убацивао сам неке друге)
(примедба: кад сам ово писао у Бјо око 2020. пронашао сам у дневницима из 1969. да сам је озбиљно имао у виду, скоро јој се удварао и то добар део године, уз још једну или две, ал' је прошло без ичег битног)
Наставило се после поноћи.
Спомиње се: 03-IX-2016., IV4, IV5пп, Бјо, Благоје Николовић, Веља Бачикин (Бајче), Вишња Лазин, Гаврило Ташков (Гаша), гимназија, Градивој Средљев (Средљак), гугољ, Драгана Витас, Душан Старкић (Стрле), Живана Арматовић (Жуца), Жика Шашић (Монгол), Здравко Сметовачки (Воза), Илија Ћирилов (Злија), Јасмина Влајин, Јелена Средљевић (Лена), Јован Зданић (Јозда), Кристина Бирчанец, Ксенија , Малиша Борковски (Борче), Марко Дамјанов (Марко Бозон), матурски парастос, Мерима Табарски (Мима), Милица Ерцешки, Момчило Раде (Баки), Ненад Бајло (Бајло), Оливера Стојановић (Оли Бој), Павле Џефердаревић (Јолпаз), Радоје Малетин (Радоја), Рајка Чајканић, Синиша Штетин (Шишке), Славица Тејин (Слађа), Снежана Стојановић (Снеца), Соња Славковић, Спасенија Вишњић (Паса), Суез Лима, шприцер, на енглеском