09-VI-2001.

Посетили смо Горану и Рикарда у Александрији. Њој увек понесемо нешто домаћих специјалитета, данас су биле савијаче са сиром и са јабукама. Књиге смо заборавили осим једне (најдуже), а мама јој је понела нешто вунице и успут смо јој купили штрикаће игле, па ће мало да се занима преко лета.

За ручак је Рикардо донео нешто кинеске хране (у оним белим кутијама, види слику), пошто су деца постала кухињски радознала. Каже Нина да сво друштво у школи прича о разноразним егзотичним кухињама које су овде у моди (тренутно мислим да су хит етиопска кухиња и монголски роштиљ), па је сад прешла из "ја то никад нисам јела" у "ја то још нисам јела". Кинеска кухиња (ван Кине) доста личи на нашу, има запршке, варива (овде вариво напросто не постоји као појам, поврће је само прилог уз нешто, кашика овога или онога, не постоји чушпајз или кромпир паприкаш), ситно сеченог меса (таман за између два штапића) итд.

Хозе узео нове станаре у овај стан па је мало натрпано. Го је мислила да су из Колумбије, ал' јок, из Хондураса. Нисмо их много видели, ушли изашли.

Било је питање а где ће они да спавају, па рече Хозе „у клозету“. Го се моментално збунила, шта ако неко оде ноћу на веце, да их прескаче? А онда се сетила да овде та реч значи плакар.

Зграда ми је деловала чудно, јер јесте да личи на нашу новоградњу на први поглед - ниска спратност, пре свега, а и онда та ширина од десетак станова, ал' даље је све различито. Под један, има само два улаза, што је за двоспратницу са свега шездесетак станова отприлике и довољно. Под два, ходник је као у хотелу, целом дужином, може да се изведе што код нас никако не може, да уђеш на један а изађеш на други улаз. Треће, има свега два спрата јер је од дрвета. Ходник је застрвен неким јефтиним и издржљивим тепихом, што делује сабласно у односу на наше улазе који одјекују (осим где су полепили плочице, то некако смањује одјек). Осети се да је под дашчан (после смо установили да је то шперпоча цол дебела). Иностранство...

Увече, од куће, нистоварио још музике што сам скупио Напстером на послу. Ево списка:

Adamo - Tombe La Neige.mp3; Bee Gees - Spicks And Specks.mp3; Edu Kettunen - Kone Älä Hyydy.mp3; ENIO MORICONE - The good, the bad and the ugly.mp3; Evgeny Doga - Moi Laskovyi I Nezhnyi Zver.MP3; Ian Anderson - Postcard Day.mp3; Little Tony - Cuore matto.mp3 ...

Ту сам негде омрзао то исписивање великим почетним словом, одвратно изгледа у осталим језицима. Кад размислим, ружно је и у енглеском.

Порука од Теда:

„Претражио сам мрз фајлове (в. Кућни) по мрежи и на твојој станици их још има 503. Треба ми да се уклоне одмах. Хвала на сарадњи.“

А, да, нема више музике на послу. Зиро се скроз повинује Мајкрософту, Машина ми се зове „easy-rider“... а ово је све у napster\incomplete или \\easy-rider\d$\temp\_0e40psiqj\_0e40pttd4\, што ће рећи да сам већ почистио што сам знао, а за ове нисам. Почистио сам одмах и то, да га не увалим у неприлике, добар је човек.

Преписка са Болдијем (он је користио налог млађег сина, не знам шта му је са адресом @Аваи)

Страшно сам заостао!

Добро, то можеш да кажеш овако међу нама, иначе за муштерије је прича да смо ми амбасадори напредних технологија...

Бемлига...баш сам Мађар. Нисам заостао, него сам у заостатку.

програмери воле повремено тапшање по рамену, и приче типа "знам да звучи немогуће, али ако постигнете да...", па су онда врло битни кад ураде. Овде сам једно време изнад монитора држао паролу "немогуће ствари радимо одмах, за чуда треба по цео дан". А опет не воле да им се неко петља у то како шта да ураде. Е сад где ћеш ту наћи равнотежу, ствар је твоје вештине.

Ту нема равнотеже. То ти је, као: нађи највећи парни број у скупу свих непарних бројева. Но, баш тако и радим, како кажеш да воле.

Засад марљиво ради углавном по своме, и све се надам да ће то што ради стварно шљакати код корисника.

Чукам во дрво одавде

Ових дана је (Јоја) баш заглавио код корисника. У Комедији* је био до 9 увече, а након само два дана до 1 после поноћи! Али су они исплатили плате, што је у суштини најважније.

Данас је био у Боржошу, и нисмо се ни видели - могуће, да је још тамо (сад је 22:55). Наиме, они су се коначно определили за наш програм, иако, изгледа, да их је Брата обилазио, пошто су ме неколико пута питали дали сам сигуран да ће наш програм радити?, дали гарантујем, да у понедељак (макар Јоја радио и суботом и недељом) они ће моћи исплатити плате радницима? Ако пукнемо, биће белаја.

У Ледињу је сад нови директор, заштитар, разуман, млад човек, са којим сам брзо успоставио одличну комуникацију. Верујем, да не само да нећемо прекинути уговор, већ се можемо надати и изградњи мреже, инвестирању у интранет информациони систем, карта поља...

Леба ти, зар опет? Или ме само палиш? Ја се још увек добро сећам шта смо оно вече код Болета причали, мислим да бих на основу те тадашње приче малтене могао да направим табеле и напишем пројекат. А погледај, 13 година касније, где је ко од тада присутних.

Ти си стварно откачен. Како можеш да се сетиш тих детаља у тој далекој прошлости. Ја све што знам, да смо н пута почињали, планирали, нудили, али заправо никад нисмо се одмакли од почетка. Али, то њих сад интересује. Чак су и имали накакав туђи програм сличне намене. Заправо ни близу.

Ако се у Мечкој стварно користе и даље копије наших програма, Брља ће бити тужен.

И треба. Нешто му је прорадила његова херцеговачка или личка страна, и може он да се прави да је Лала колико хоће, кад дође до новаца, није.

Јуче, док сам путовао за Београд, на мобилном ме нађе директор из Мечке и каже, да смо му избрисали податке за 2001.г. Рекох му, да нисам ни знао, да су девојке тако добро упућене у фокс, па су то установиле. Него, нека каже оном, кога су ангажовали, да погледа записник и архиве...

У дому ученика**, где је инсталисан (продат) наш програм, понудио сам нову верзију и одржавање. Неће, кажу, то ће Брља да им ради. Е, па онда сам им лепо објаснио, шта Брља сме , а шта не. Па сам се чуо и са тржишном инспекцијом, канде ћу ових дана да поднесем пријаву, захтев за контролу.

Оног тренутка кад ми је понудио 10% за коришћење ГенерАла, огласио сам се оном поруком где сам изјавио да генератор, ако је дотле и било двојбе, припада Аваију. Море, да ми њему продамо права на коришћење генератора за 5000 марона, да то пребијемо са његовим талом у фирми и остаје нам дужан 4000, а?

Увек сам се дивио твојим предлозима!

(Вино, Тиса, музика, комарци, прошлост, будућност...)

Сад и да хоћу не могу да дођем кад хоћу, улазимо у завршницу поступка за зелени картон,

Разумем, нема везе. Ал остајеш дужан један долазак, па кад год било. (Једино не знам, дали ћу успети и вино да сачувам... нешто се јако брзо квари...:))

Е требало је да ме видиш како возим камион :).

Пази да ти не пређе у навику. Па ћеш постати шоферчина.

Мали мекани је и званично дошау у YU. Био сам на мега претстављању њихове нове технологије. Прва МС конференција код нас, под називом Синергија. 2000 посетилаца, претходно пријављених и регистрованих, са ИД картицама, фантастично организовано у Сава центру, где је говорио и Мишел Лакомб (потпредседник компаније) као и Зоран Ђинђић (претседник компаније). Прича о .NET-у, о XP генерацији свега и свачега, и наравно о XML-у. Наш другар Шкрба је држао једну од четири секција, наравно са причом о офису XP. Све је било налик на оне МС конференције у Пешти, али на жестоко балкански начин, тако да ми се смучило већ после прве паузе. Наиме, у холу су били постављени расхладни ормани са кокаколом, фантом, канада драјом, као и хладњаци са сладоледом, све то поред кафе, која је била у пластичним никаквим чашицама са много саца и доста шећера. Народ (зашто ли се тако зове?) је навалио на све ово, у мери да су стајали у редовима, иако је било за сваког довољно. Багра је узимала по две, три кокаколе и стављала у кесе, како би однели у ауто, па се вратили, и још једном стали у ред. У салама за предавање да ти и не кажем, колико је било флаша, кутија од сладоледа, а и тамо су јели и пили. Ручак је био кулминација синдрома сиромаштва. Појединци би стали уз сто, довукли овал, и чачкалицама кркљали, док је било штогод на овалу. Тако, да су се најели они, који су начинили чврст кордон около столова, а остали су псовали МС, што је циција, па није ставио сто за сваког. За 15 минута све су олешили. После су конобари донели још по који овал, па сам и ја успео нешто појести (кад су се сви разбежали за пивом).

И тако, почеће ера БСА, и лиценцирања и код нас. Дали ће Аваи имати неку предност, што већ трећу годину продаје лиценцирани софтвер? Негде другде сигурно, ал овде сумњам. С друге стране, тај XP i .NET тражи озбиљне хардверске подлоге, и поједине лиценце коштају за нас право богарство. Прича почиње увек од ентерпрајс сервера са 4 и 8 процесора, са 16 ГБ меморије итд. Сама лиценца за рецимо ГавТалк 2000 XP је 50К марона по процесору!

Али, пошто после кише увек стигне и суншано време, већ сутрадан ме чекао позив од оних београђана, који су нас већ тражили, па у уторак Пеја и ја идемо да видимо шта даље.

----

* за већину муштерија смо имали надимке... ово би требало да је фабрика лекова

** мало је чудно да баш тамо има проблем - тамо већ одавно ради Ечи, а директор је био мој ђак у машинској...

Спомиње се: Аваи, Болдижар Барваи (Болди), Боле, Брата Аврамов, Владимир Пејин (Пеја), Воја Трајковић (Јоја), ГенерАл, Горана Средљевић (Го), Горан Стаковић (Брља), Градивој Шкрбић (Шкрба), Ендре Фелбаб (Ечи), Зиро Дистанс (Зиро), Кућни речник, Ледиње, Мајкрософт (Мали мекани), МПСШЦ (машинска), Невена Средљевић (Нина), новоградња, плате, Рикардо Мануел Бариеро (Рикардо), Тед Гулдинг, фокс, Хозе Бариеро, на енглеском