Тзв. пољопривредно добро, тј овеће имање, са нешто сопствених погона (у овом случају, мешаона сточне хране, а правили су и јогурт за себе, тј за мензу и за своје раднике, било и за нас). Та су добра већином настала на државној земљи, претеклој кад су најурени Немци и помагачи после рата, и ту су зидана села око управне зграде, не велика, и ту су живели радници са породицама. Скоро као да је село, ал' није самостално село, само избачена месна заједница.
Ови су били баш јаки, део Комбинатове производне базе, касније и пуноправни члан комбината. А онда су комбинати законски избрисани и разбијени, и ови су се нашли на ледини, и добро су се снашли. А јогурт им је био баш јак. Десило се и то да сам претерао са јогуртом, па је трабант терао невероватном брзином, само да стигнем кући на време.
Њихов шеф књиговодства је био неки баш јак економиста, ликом понајпре сељак са пијаце, али генијалац, знао је не само своју материју у прсте, него и како та папирологија у стварности може да утиче на производњу, како погрешна информација може да направи штету. Догађало се, у време СФРЈ, да се консултује комбинат кад се смишља неки закон који би се тицао производње хране, а у случају да је то ратарска производња, то је стизало њему на разматрање, а његово мишљење је после стизало посланицима.
Кад смо ми почели да радимо са њима, испрва испод жита као екипа, касније као Аваи, у пролеће 1994., он се већ спремао у пензију. Тада су још имали канцеларије у кругу Комбината, који већ тада није формално постојао, а кад су се у лето преселили у своју зграду, у свом селу, већ је почео да спрема наследницу. То је код њих све одлично радило, зујали су, имали су чак аутоматику за прекњижавање из материјалног и плата у погонско, сати за плате су се извлачили из радних налога, све се то сливало у главну књигу. Једини проблем је била заврзлама од каблова између столова, често би понека штикла цимнула неки кабл, падне мрежа...
И штампали су доста, више пута сам носио њихове истрошене траке код Бранка Глумача.