01-IX-2021.
Поподне смо отишли са девојкама у град. Хтела је да купи неколико штренгли вунице за, ваљда, хеклерај, и то менаду, што је чудо једно - име и тип који се нису мењали већ 50 година. Можда је чак и произвођач исти, што би било још веће чудо. Дућан је у крају код старе пијаце, а власник је наш комшија, до Фаика. Госпођа је била у радњи, распилавила се кад је видела Санду и Линду, а њих две су из цуга кренуле да се играју по дућану, као што раде било где да одемо. Улазиле у излог, излазиле на улицу...
Онда смо отишли до града, успут срели Л. из IV4 - она и Гаша су сад орг. одбор, каже опет ће на исто место као пре пет година. Аха, само што нико ништа не јавља. Ал' добро, сад бар знамо где.
Стигнемо до главног сокака, класика оно, кокице лизалице, седење испред Наме док то поједу и јуре голубове. Видим да ће да ми истекне паркирање, па одем да преместим кола на велики паркинг иза гимназије. Гле, срушена зграда где је био Преспром... оно, и није била неко чудо архитектуре, сива коцка са кровом. Сад зјапи огромна рупчага, мора да је подрум био повелик.
Паркинг иза гимназије још није отворен. Док су Дани пива ту се монтира лунапарк, е па још није склоњен скроз. Паркинг пун кола али рампа спуштена, ваљда се улази кроз излаз и наплаћује ручно. Јебига, кад долазиш, прво прођеш поред излаза, сад ћу ваљда да се враћам, а шта ако је и тамо затворено... нема везе, било је места нешто даље иза угла, још ближе главној. За то време је она била с њима у Нами, сад су ту неки други Кинези, иста фирма као у банци на тргу испред сдк, купиле су неке луткице. За разлику од све претходне деце и унучића, њих две (па и Виолета донекле) се баш играју луткама. Увек су кутије биле занимљивије. Мада, овог пута су више паковале и распакивале...
Другог смо утрефили дан за излет. Раја се штогод драо, болело га око, изгледа да му се покренуо крмељ па га гребао, па му се није ишло па ово па оно, ал' бар се лако разбудио. Остали су се, зачудо, баш брзо спаковали, па чак и Нина, која обично у последњем тренутку измисли још нешто што мора да уради баш сад. План је био да оставимо да се све то исподогађа, а да за то време ја покупим ово двоје око пола десет, а да шацујемо полазак за десет. Међутим, измена плана, спаковали смо се релативно брзо, и већ у 10:15 смо били у комбију. Кренули, свратили до Леснине да покупимо Драгану, окренули поред Руже па око 25. маја да покупимо Борчета и правац друм. Нисмо стајали нигде, осим редовног педагошког разговора са пајканима код Хајдучице, овог пута није брзина (радар је гледао на другу страну) него теоретских 60000 динара што ми путници нису везани. Наравно, пустили су ме тек тако, као и прошли пут.
Зачудо, убо сам пут из прве, прошли смо бакино село и стигли у ту Гудурицу, која већ није у равници него на ободу Брега. Село мало чудно, јесте Банат али збрчкан, није то више равница него има нагиб, улице под чудним угловима, мора да се повлачи ручна. Број сређених кућа је минималан, ту што није пало ни зарасло у коров је бар окречено једном у последњих 20 година. План је био да обиђемо бар две-три винарије, но у првој газде нису ту, у другој нема никог, у трећој пун погодак, све пицнуто сређено, домаћин има воље и времена. Оне прве две исто делују штогод оронуло.
Овај, међутим, урадио све наново, и то је после испричао да су он и жена кренули од ничега. Све у класичном етно стилу, дрво, цигла дерсована, столови... у ствари, поприлична сала за ручавање за, вероватно, пун аутобус ако не и два. И каже да је имао два аутобуса најављена лане па му је све отказано због полицијског часа.
Његова госпоја је крчкала некакав гулаш за двадесетак особа, вероватно што ускоро почиње берба па ће да треба. У тој сали смо седели можда десетак минута, а онда изашли на терасу, мало да не димимо унутра (Драганина идеја) а мало што нам је лепше напољу. Изнео је редом вина што је имао, од светлијег ка тамнијем, а ја сам отишао да препаркирам комби и донесем сланише и муфљузе* што је испекла пре поласка, мирише онај гулаш па смо огладнели. То нас је спасло (тј њих - ја сам пио киселу кад је наишла), вина су таман легла. Негде око пете врсте, Драгана крене да ме хвали како сам мајстор за ракију, кад оно испадне да овај има само хиљаду и кусур стабала воћа, и да ракију пече на стотине литара.
Деца су трчкала около и уживала. Девојке су се изуле чим смо ушли, улазиле излазиле, вежбале она два степеника, отварале затварале врата. На крају смо пазарили неких пешес литара, па кренули да обиђемо следећу винарију. Кад смо стигли тамо, на Борчета је био ред да куца на врата, ал' цврц, закључано и нема никог. Док је излазио, заборавио је да је држао флаше међу ногама, па их је оборио на праг врата, и једна је пукла. Срећом, била је у кеси а одломио се само грлић, па није било ништа у комбију. Оставили смо то испред те затворене винарије, оно нека види да је неко пазарио код конкурента па дошао код њега, а он није био ту... Онда смо се вратили до оног нашег, па је Драгана отишла да купи још једну литру тог црног, да замени.
Пошто је Борче био очигледно већ штогод урађен, решимо да идемо право на ручак. Уместо да идемо около, како нас је овај упутио, вратимо се истим путем - јер смо већ због те додатне флаше кренули назад. Кажем Нини да на телефону нађе како да дођемо до Лесковчанина, где смо оно вечерали пар пута кад смо 1988. радили ону тезгу за вршачку стамбену задругу, међутим она нађе кафану Динар. Што је испало пун погодак - место је феноменално. Јесте још једна етно кафана, сва у дрвету и сељачким дрангулијама од пре сто година, али је ово тако маштовито урађено, толико има детаља, види се да је неко имао визију и спровео је до даске. Прво што су врата урађена као да су за барутану, тешки гвоздени лим, помало зарђао, са заковицама и налепљеним (или невидљиво навареним, не примети се) новчићима из последњих педесетак година - препознао сам пет банке из свог детињства, стодинарку из деведесетих. Друго што се улази кроз поприличан мрак, све начичкано стварима из овдашње првобитне индустрије - чак и нека покретна кујна, двоколица са три херметичке посуде од по тридесетак литара и ложиштем и сулундаром. А онда се прође кроз шанк, па у неку као шупу за комбајне, све врло високо, светло упада са стране, седишта од масивног дрвета са ту и тамо крзном (козијим?) пребаченим преко наслона. Светиљке од ручних виноградарских пумпи... ма све. Могао сам нафоткати још толико, има бар пет места са различитим амбијентима. Клопа... развалили смо се, није да нисмо, кувар је маштовит а пекар... "чиме сте уценили пекара?" "добио је понуду коју није смео да одбије". Овакав хлеб нисам јео још откако је престала да га пече.
Иначе, проблем са Борчетом је изгледа у нејебици, тј чак је и рекао како благо мени што сам вазда у женском друштву. Био је и спомињао нешто како воли секс и радо га се сећа. Е сад га је изгледа стигло да озбиљно размишља о томе... што се догађа у присуству алкохола. Но, добар је, не баљезга, само проспе ту и тамо понешто. Драгана је ионако понела ону његову мајицу што је остала код ње, чисту опрану, ако се унереди да има шта да обуче.
Вожња лагана, без неког напора, стигли кући у 18:00. Мислио сам да прво развезем њих двоје, ал' Виолети се пишкило. Били смо стали негде успут, ал' не уме да то уради у трави, ваљда је голица... ма, не уме ни Раја, он никад није пишао стојећки.
У петак ишли са девојкама до старе куће да покупимо пошту, Лени требало да стигне некакав позив око промене имена (да тај вечити надимак најзад постане званично име), па онда до Лидла па до Роде. У старој кући су одмах тражиле да откључам кућу, авлија није довољна, а онда одмах дохватиле будилнике да их навијамо па да им звоне, то раде сваки пут. Санда је свој брзо бацила на бетон, па сам јој подвикнуо да то не ради, то је механизам, неће дуго ако га баца. А и иначе има навику да баца и да се не обазире на прекоре, па сам решио да овог пута одиграм тврдо. Кад га је следећи пут бацила, узео сам га и сакрио у орман, уз обилну дерњаву. Баба јој је рекла да дође и каже да јој је жао, реко не важи, то си рекла већ двадесет пута и онда урадила поново то за шта ти је жао. Нема будилника до следећег пута. Вратила се баби и рекла јој „није упалило“.
Видећемо.
Звао Жуцу да проверим за сутра, каже није то сутра, Гаша није ништа јавио. Аха, супер, а лепо смо се пре месец отприлике договорили да поделимо датуме - они четвртог, ми једанаестог. Добро, онда ништа... звао Борчета и Драгану да им јавим, договорили се да сутра не идемо нигде, а и да не правимо френдз партије до краја месеца, виђаћемо се по кирвајима.
Седмог пекли ракију, 6,8кг тутифрутија. Диван дан, као измишљен за седење у авлији. Угледао 82 на кантару јутрос. Некако сам навикао да једем мање, вечера скоро ништа. Синоћ сам вечерао једно парче леба масти и алеве паприке, све како ваља осим што је леба индустријско сунђерасто ђубре. Имам неки ражани из Лидла, али га не једем довољно брзо па се скаменио по ћошковима. Каже да следећи пут исечем и метнем у замрзивач, па вадим по парче кад пожелим. Вреди пробати.
Осмог ишла да купи батаке и карабатаке да похује за ручак. Правила то у недељу, већ ко зна који пут, ал' сад се Линди и Виолети баш свидело па све питају кад ће опет. Одмах вести из краја: онај нови брзождер затворен, ни налепница није остала. Преко у месари опет сретне Кечигину бившу жену, престала да се фарба па овако проседа изгледа млађе (!). Пита шта би са Плусмесом. Каже раде и даље она месара на Багљашу и она на великој пијаци, ово су затворили јер је био слаб промет. Од муштерија само 25. мај, а на 200м још четири месаре, Матијевић најближи, а и Мркшић се наоштрио на локацију.
Звао Јозда, сазива састанак орг. одбора за прославу 47,5 година матуре... што је иначе његова идеја а примило се онако, овлаш, методом „што да не, нек нас дође пола, журка више“. Но сад како је делта варијанта короне почела да хара, једва недељу дана од почетка школске године, врло је вероватно да ће тамо средином октобра већ бити забрањени скупови. Свеједно, састанак је у петак у подне, пред кафаном „Москва“ на Житном... што нема шансе да стигнем, ем ручамо у то време ем поподне идем на башту да почистим и средим за суботу. Те сам увече звао Драгану да иде она, важи може. Иначе, IV4 први пут у историји повијести држи своју журку после нас, дакле 18. септембра, на истом месту као 03-IX-2016..
Поподне отишли на башту. Накупила је шљива и шљива, ваљда 60кг, и још нешто крушака јабука и белих бресака. Биће дуња, добро је родило.
Увече причали са Гораном о свему и свачему. Деца спавају (код ње је било 13-15:00), Стенли ради. Кренуле јој печурке, лепо јој расте цвеће, краставци килаво, шљива нешто мало... Доста било приче о вакцини, са заверетичарске стране. Каже доктор који је пренео званични документ Сидисија (што је министарство здравља, другим средствима) је добио педалу због... бемлига зашто, причао шта не треба. А каже таквих докумената, јавно објављених на сајтовима владе, има колико хоћеш. Графин оксид је врло могуће она црна слуз коју су најављивали у „Досијеу Икс“ (ака бившим досијеима), то је магнетично и реагује чак и на звоњаву мобилног, види се под микроскопом. А оно са спајк протеинима, један доктор је анализирао крв пацијената и каже вакцинисанима се крвна зрнца каче у ланце, што је могућ разлог зашто има макар капиларних застоја у крвотоку. Што је можда и алтернативно објашњење зашто је Борчету пала летва, нешто је ниско баждарен у последње време.
С друге стране, питали Амише како то да код њих има тако мало короне, „немамо телевизију“.
Мислио сам да наше летовање, оно да одемо нас двоје негде на три-четири дана (али сваки пут кад је убедим да су три ноћења мој минимум, следећи пут кад се спомене то испадну три дана, два ноћења, па сам је увече опет убедио), уденем негде у следећу недељу ал' неће моћи, има да стигне ракија да се пече. До јуче смо већ испекли 48 литара. Тако да... Нина има зубара 22. (уторак) па онда одмах после тога, можда сутрадан, можда у четвртак.
Девети. Мало боље погледао кантар. Није 82 него 81... то дааавно није било. Данас се опет пече ракија, једно шест казана је у разним фазама, ако све то и буде готово до понедељка, биће дотле ово јучерашње у току. Каснило пролеће, касни воће.
Добили смо нешто мање него што смо очекивали, ал' ко га шиша, добро мириши.
Спомиње се: 03-IX-2016., 25. мај, IV4, Виолета, Гаврило Ташков (Гаша), Горана Средљевић (Го), Драгана Витас, Живана Арматовић (Жуца), Јелена Средљевић (Лена), Јован Зданић (Јозда), Леснина, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Малиша Борковски (Борче), Невена Средљевић (Нина), Плусмес, Преспром, Рју (Раја), Ружа, Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), сдк, стамбена задруга, Стенли Бергер, Таса Раденков (Кечига), тезга, Фаик Ризвани, на енглеском