Поподне сам се нашао са Радојом код стамбене задруге. Имао је кључ, па смо седели тамо сат-два, за тастатуром Партнера. Научио ме основама ЦП/Ма и основама Кобола (да, Мали мекани кобол). За почетак сам само прекуцао неки елементаран програм за неку од матичних табела, са листинга одштампаног у Стоуру.
Тад сам почео да програмирам за паре, дакле отишао у професионалце.
Наредних недеља и месеци сам кренуо да радим доста тога сам. Чак сам одштампао садржај индексног фајла у хексу, да скапирам како ради индексирање. Успут сам упознао и оператерке, особље задруге, а и сам се учланио у њу. Јесте да је требало папира, али смо уштедели у збиру, јер смо као чланови могли да купујемо материјал без пореза на промет (ваљда само малопродајног, али и то је нешто). Често сам после и изнајмљивао опрему од задруге, нарочито велику тестеру за сечење блокова, и скеле.
За ову тезгу је била ангажована и Лидија, мада ми се више чини да је она ту била у фази пројектовања, није много била за тастатуром.
Не сећам се како сам уопште дошао до Радоје - да ли смо се случајно срели у граду, или сам баш договорио да се видимо, или обоје, баш тим редом. Каже, да смо били у вези кад је требало, могао сам бити програмер пре бар четири године. Он је тада био шеф ЕРЦа у тепихари, тј текстилном Комбинату, и запослио је Сташу*. Овај му није рекао да није одслужио војску, и кад је требало да иде да одслужи (а нешто касније него ја, јер је педешесто годиште), таман сам могао да ускочим уместо њега, а док се он врати већ би било места за обојицу. Ал' нисмо се виђали тада. Но, овог пута је решио да му требам, но је био проблем како да ме угура, пошто је и даље важило оно о запошљавању у ванпривреди, само кад се проширује итд - ни шест година касније се није поправило. Ал' сад би било некако лакше, само треба прилагодити систематизацију радних места (или су се тада већ звала "послови и радни задаци"), за шта треба смутити генералног директора, јер је ерц у радној заједници заједничких служби, не припада ниједном оуру.
Негде ове године, не знам где да ставим ову причицу јер је била ко зна кад, сећам се само кујне и отприлике колика су нам била деца, имали смо палачинке, наравно са пекмезом, бакиним. Као и за гомилу других практичних ствари, попут мог метода отварања јогурта, и за палачинке сам смислио штос како да ми не цури на другом крају - напросто је савијем напола, тако да стављам оба краја у уста. То хоће да направи проблем ако је завијена сувише чврсто, па сам их завијао штогод лабаво, и ретко кад ми се догађао малер.
Појавио се други проблем - Го и Нина су почеле да ме имитирају. Па да се подаве. Једва је успела да их убеди кад је нагласила да „тата има велика уста“.
----
* У ствари није ишло баш тим редом, Сташа ми је испричао 05-X-2023. да се он тамо запослио као стипендиста фабрике, „ето ја дипломирао па дошао да се јавим“ - „дођи у понедељак на посао“, а да је Радоја почео да ради два дана касније.