Велики наступ ДЦ-99, снимамо филм о концерту Корни групе вечерас у Дому омладине. Нас тројица - Ш. (чији отац је некад био власник оне књижаре у центру), Тарча и ја. Ш. није био у плану, срео сам га у граду кад је куповао цигарете.
Солидно смо се опремили, рефлектор од 500W, продужни (али сам морао да скокнем кући по разводник...), камера, Тарча је имао чак и нов фотоапарат. Снимили и припреме - постављање појачала, монтирање бубњева, штимовање муг синтетизатора, чак и гужву пред благајном. Имали смо три ролне Орво траке од 27 ДИН, па нам светло добацује даље.
Зезали се са бендом у гардероби (тј канцеларији) - Златко се распитивао за неког Гашиног комшију; Бочек пробавао како је кад се држи камера, Фурда се појавио са два пакла (!) палица за бубњеве. Бату смо снимили у гаћама, на тренутак. Из публике сам довукао Џенка да нам држи рефлектор ("лајт енџенир", исправи ме он). Златко тражи комад шпаге, нико не зна тачно шта је то. Јозо, дај како се каже шпага. Штрик, штрањка. Ш каже келнеру да донесе метар канапа. Овај донесе, а Ш. веже чвор као за вешала. Златко скине кајиш, развеже омчу (а свидео му се штос) и веже то уместо њега. Вели Фурда види како се спуштамо у народ, сиротиња, везује панталоне канапом, нема ни за жилет. Канап је био предуг, па су га скраћивали... нема ни тог жилета ни маказа, на крају су радиле шибице. Ш: изађи овако на сцену, биће ефектно. (нико није спомињао кратак фитиљ)
Код Бочека се никад не зна да ли се зајебава - никад се не церека скроз, никад није скроз озбиљан. Наш чоек...
Хрељац: а шта ће овде ове камере? Шта ће вам три камере?
Фурда: то је због три димензије.
Бочек се сетио да сам их ја сликао пре годину и нешто, оће слике. Па како да ти дотурим? Ма свираћемо опет овде, Бата има тетку у Зрењанину.
Репертоар класичан, наравно, већином дугачке ствари уз понешто хитова, добра верзија "И не тако обичног живота". Златко је успео да дигне зрењанинску публику на ноге, што ретко коме успева, чак су и певали. "Једну жену" им забранити да изводе ако више не умеју као некад. Свирали, од зајебанције, и "Задовољштину" - што је после била главна фора да се прво наведе кад неко пита шта су свирали.
Једна мала сисата групача од 15 година (Снежана ваљда, углавном игра соло испред Слешовог пулта), која је плесала испред руље а после љубила Златка на плакату, каже да је чула да у марту у Италији излази други албум. Ал' иду прво на једну турнеју, што реко Златко, "нема нама леба без мајчице Русије".
Спаковали смо све и однели у клуб. Сутрадан пре подне сам све то развио, нисам ни остао да видим како је испало. Скратио некако на 9 минута (а онда смо ипак имали 4 ролне), и кренуо да скупљам музику за позадину.
Звук, наравно, нисмо имали чиме да снимамо, можда неким дрндавим репортерским касетофоном, на камери сигурно не, кварц је на навијање, каква електроника. Додавање магнетне пруге на траку је било ван нашег домета, то није имало где да се уради, а и да смо имали, нисмо имали такав пројектор. Тако је звук ишао на магнетну траку од 9,5 мм (хм, зар није 6 или тако нешто, четврт цола? - проверио, јесте, али калем је био довољно широк за 8мм), све надајући се да ће у пројекцији да се потрефи брзина од 16 квадрата у секунди (односно 18 за супер осмицу) и да ће звук и слика да крену истовремено. За сваки случај, снимало се око 15% више звука него што траје филм.
Држао сам неко време оба клупска магнетофона код куће, и преснимавао - директно каблом, не лепећи траку, мада чујем да их је било који су и то радили. А и сам сам пар пута лепио, али само кад сам морао, кад се трака покида.
Сећам се да сам покушавао да правим бајаги стерео, да видим шта ће бити. Нови магнетофон је био неки пољски Грундиг, тј имитација, и могао је да тера два моно или један стерео канал, и још толико у супротном смеру, отприлике исто као што ће ускоро да крену и стерео касеташи да раде, за пар година. Снимио бих песму, нешто са кратким уводом који би ми био знак за старт, као клапа, на један канал, па онда то исто на други, трудећи се да убодем да почну заједно. Трипут сам омануо за по целу секунду, па је звучало као некакав суманути тунелски одјек кад се пусте оба. Али сам после убо. Као стерео и није било нешто - није то био никакав стерео, можда се на удараљкама чуло мало лево-десног кашњења, али кад сам то пустио као збирни моно (дакле искључим оба дугмета), добио сам опичен ефекат. А онда сам се сетио где сам га чуо - у „Лењом летњем поподневу“ и можда и у „Добрим вибрацијама“. А тако су то радили, а? После сам чуо како Лесли ради, па, ово је било близу.
Штос је био да снимци крену са задршком краћом него што уво опажа, тј да још не звучи као одјек. Но, брзина траке није баш стална, нису ово неке савршене машине, па се кашњење смањивало па повећавало или обратно, и у неким деловима било испод неких фреквенција у самој песми, или неких хармоника. Звучало је лудо пуким случајем.
Бар сам научио брдо ствари о звуку, опреми, снимању, микрофонима, ма свој тој физици.
У школи досадно, оцене закључене (нагурао сам све петице некако). У уторак нисам ни носио торбу, него право у комитет, где су већ били Средљак, Слађа, Биља, Баки, Бајче, Воза, Жара, Биљана и Мјежац. Приредба... Кад је Оли Бој завршила своју тачку, приредили смо јој право навијачко скандирање.
Марко Бозон га је баш срао, Бајло, Манџа и Средљак су добили по укор због, пај сад, неоправданих - од чега је овај последњи имао укупно два стварно неоправдана. За шишање је исто срао, ал' онако помало без воље и реда ради, доста ваљда и њему. После сам трчкао по граду, тражио своје, нисам их нашао, отишао кући. Кад оно, кева код куће, није на родитељском. Каже држи водену дијету, стално трчка. Ћале је на родитељском. Аха, добро, клопам и скокнем до града, нађем га и извучем му кључеве од кола, те одем по њу. Јер, у комитету сам видео њену цимерку, мора да је и она стигла. И стварно, стигла. Дођемо у град, вратим ћалету кључеве, одемо до клуба, тамо нема плина, хладно. Само смо прегледали материјал, одлично испало. Покупио траку те одемо до гимназије да чекамо ћалета. Наишао је са једним од Сметовачких и Вецином кевом (коју сам задужио да изгрди девојке што никако да дођу по Рудолфове ствари). Стигнемо кући, ћале утерује кола у гаражу, нас двоје упадамо у кујну, кева пита где је ћале. "Шта још није дошао? Видели смо га у комитету...". И тако још шест пута док нисмо одустали (ћале је дотле ваљда завршио, мада је компликовано - отвори и закачи капију, отвори и закачи врата од гараже, утерај 15-20м у рикверц, затвори гаражу, затвори капију). "Ма дошли смо заједно, ено га у гаражи".
У среду (16.) нигде јунеће џигерице, народ навалио на дијету. Увече хтео да радим неком слике, ал' дошла Веца са кевом по те Рудолфове ствари, па сам јој пуштао "ИХ суперстара" и "Ретку птицу" (што је Џенк купио од Рудолфа, засад стоји код мене, одушевљен сам).
У четвртак ишао са Џенком код неког типа, онај фазон "ћеш и ти?" је упалио, отишло доста вињака. Увече урадио остатак слика оном типу, и корнијевце од пре две године да пошаљем Бочеку.
Тај дошао сутрадан по слике, и његове и рибе му, и седео са мном док смо их сушили. Ћале је био у Новом Саду па је оставио кола. Отишао по кеву да је покупим с посла, па развозио и њене колегинице дијеталке, те ми није било успут да покупим и њу. Дала ми је два моја писма која сам тражио због опаких изваљотина са часа које сам у њих записао, као и песму "Дахомска тиктикар песма мртвих", аутор је млади Болди. Фотка уз песму је снимљена летос, 29. или 30. августа у бакиној соби.
У суботу су Веца и Снеца отпутовале код Рудолфа. Нисам се нешто често питао ко им је сада шетач, откако сам се ја измигољио и имам преча посла... Па, њихова кева уредно навраћа код мојих, и довољно често се чује за Борчета. Ал' сте се нашли... Ал' добро, то му је то за ову годину. Видећемо где ће ко да студира.
Увече смо се срели у диску. Свирао "Смак", исти они које сам најављивао јуна на оном илегалном радију. Или је то било неко друго вече? Каже кева (питао сам је), на првом је ишла епизода "Лондонске магле" из серије "Позориште у кући" (то је ишло око 18:30 ваљда), а онда нисам могао одмах да кренем јер је цуркала вода из оног другог црева, па сам чекао да ћале погледа цртаће (19:15, а од 19:18 су ишле рекламе до 19:30, онда дневник). Погледао где цури и пустио ме да идем. Стигао око 20:15; она је већ имала улазницу. Мени је извадио, замисли, Арпи. "Смак" нисмо ни видели, цело вече смо преседели у другој сали, мања гужва. После испало да смо кренули прерано, па ајд негде да поседимо. (... 17 речи...)
"Знаш кад су стара добра времена? То је сад."
Договоримо се да ћемо сутра пешака, пола пијемо сами пола частимо. Саставили смо годину. Истина, годишњица пада у понедељак, ал' није битно.
Сутра у клубу приказивао неке слајдове и радну верзију корнијеваца. Морава иде у војску.
Увече заборавио да јој понесем дуван па купио у граду. Онда фалило за толико да заокружимо до литре па смо се гребали код Гаше и још понеких, па кад смо отишли да узмемо вина, Жика келнер каже "ови кад дођу по кауцију, у петопарцима да им вратиш". Није вечерала па је договор био да ја пијем дупло. Частили Болдија (новог брадоњу) и Кида. Кад је остало четврт флаше, потражили Гашу али натрчимо на Хазима па опет на Болдија, на крају Гаши остало мање од 0,1.
Сутрадан, 21., отишао до Средљака ал' га је Борче био одвукао са још једним на стадион Радничког (поред скробаре, све ту у крају) на кошарку. Онда дошли код мене, седели зезали се. Жали се како му је Марко Бозон баш завукао, на два неоправдана му измислио трећи па онда укор и четворка из владања. А његова кева све као да је он још основац, не мења песму. Увалио му добар свежањ Илустроване из 1967. па смо то однели код њега, а одатле право код ње. Успео некако да убедим Ому да је пусти да иде с нама у Београд, чудо невиђено. Није могла да се начуди како ми је то успело. Ваљда што сам обећао да се враћамо на време, до 21:00.
Ујутро устао у 5:15 (!), ћале није ни знао да и она иде с нама па се зачудио што ме види тако рано. Онда ме послао по њу док он скува кафу. Већ је била на ногама, баш слатко удешена са некаквом торбицом. Кад смо стигли, ћале и кева су већ сркали кафицу. Отфурали смо кеву на посао и кренули. Ћале ми није дао да возим... ма, на летовање идем аутостопом. Ал' што је имао идеју, да ако једном будемо ишли у Немачку, идемо преко Варшаве и посетимо оне наше што их нисмо видели пет година, старо друштво из Бралића. Само ми је распалио машту и сваки час ухватим себе како мислим на неко велико путовање, да кренемо она и ја... Ухватила ме путна грозница, једва чекам лето. А, да, треба и да она исполаже све оне испите. Биће повуци потегни.
У Земуну нас је ћале водио по факсу. Чисто се подмладио чим се појавио као студент. Онда је он отишао да полаже, а нас двоје се мували по граду. Тражили неки зупчаник њеном ћалету за бицикл, па књиге њој за факс, и прошли смо на 10м од Југобицикла и нисмо га ни приметили. Седели на клупи у парку иза факса (да, 22. јануара!), љубили се да се загрејемо. Онда ушли да га чекамо. У један камени стуб урезано "Штерка" - Штерк је био неки опак професор, који је многом студенту загорчао живот. Пепео на гелендерима, паучина у угловима, иза стакла збирка дегенерисаних прасића - са две главе, са шест ногу, у формалину. Ћале положио. Силазимо у подрум у ресторан, немају таксене марке. Оставља нас доле, иде горе да види оцену и среди још понешто. Ту смо га чекали неких пола сата, а онда нас је отфурао у Нови Београд. Прво смо мало прошли кроз робну кућу, што је већ и обичај (јесте да иста таква има и овде, ал' не држе баш исту робу, за Београд мора да има). У Меркатору (бака рече Меркуратор) нађем одличну лампу за нашрафљивање на намештај, црвену са гибљивим носачем, то мора да се узме. Тражили и мени материјал за матурско, ама све нешто сиво мрко шмрљаво, покварило ми расположење. У радњама врућина, ја у шињелу... Да бар има нешто бело али чвршће, као за сафари например.
теча Кића није био код куће, оставили смо му неки кромпир (ако није баш набављен од оне Горице, тј од њених). Имали нешто проблема са доводом горива у шкодилаку, прочистили као али тек после код куће смо то средили. Она се баш напричала са Аницом. Отишли у стари град, клопали у "Атини", тражили опет физику за медицинаре, петокраку са навојем за задњу главу бицикла, материјалом за матурско, преводом 1984, и од свега испало да се ћале частио једно пенкало а мени купио дуплог Арсена, "Хомо воланс".
Вратили смо се пре шест, и ни у повратку ми није дао да возим.
После отишли код плинаре да искористимо последњих 20 минута, али ми се задњи точак заглавио у блату на банкини. Неки лик са фићом је као хтео да ме шлепа али немамо где да закачимо сајлу код њега, него ајде његова риба има шкодилака па ћемо њу за волан а ми да дижемо задњи крај. И зачудо, упали то. "Хвала, другар" "Нема на чему, ионако смо истим послом дошли". Кренемо, кад нека риба стопира. Мислио сам да ју је неко испалио за превоз, међутим јок, она и В.Л., песник овдашњи (учествовао ваљда и на оној вечери пре скоро две године, и објавио нешто у истој оној збирци где и Болди) се... заглавио у шумици, задњи точкови у блату, исто са шкодилаком. Одвезем је (касни 10 минута, ништа страшно), вратим се и јебавасмо се цео сат док смо га одглавили. А сад сам имао и истинито оправдање што су кола блатњава. Међутим, није било потребе, кад сам стигао кући, затекнем тетка Миму и теча Кићу - ми отуд, а они за нама. До поноћи чапраз диван, а онда о наследству. Дедина жена нешто мути, ко зна ко је подговара, да ли дедин брат или тетка Јања, ал' као да нешто гађа да је ми издржавамо. Само нам то фали.
Среда-четвртак у библиотеци, вадио литературу за матурски, преписивао шта ми треба, са научног одељења се не износе књиге него на лицу места. Преподне била Слађа, али сад већ слабо имам шта да причам с њом. Она и Драгана су у тамо неком друштву, шта ја имам с њима.
Двајшестог опет породично у Београд, много нешто шврљали по дућанима ал' нисам нашао ништа осим оне црвене лампе да је ушрафим на полицу.