Statički elektricitet je popriličan problem - na sve strane sintetički podovi, a čak i vinilazbestne pločice umeju da ga stvore, zavisno od toga čim se čiste i premazuju. U jednom lancu samousluga naprosto treba dodirnuti nešto metalno a uzemljeno na svakih desetak koraka, inače prilikom otvaranja hladnjaka sa mlekom sledi šok. U drugom lancu sa istim pločicama (ali izgleda drugim sredstvom za čišćenje) se to nikad ne događa.

2010: u toj samousluzi sam nekoliko puta glasno zaurlao, kad sam dva-tri puta zaboravio da pipnem gondolu, sve u nadi da će prokleti špijuni to primetiti dok gledaju kroz one plafonske kamere da li nešto pokušavam da drpim. Čak sam se požalio i šefu radnje. I, gle čuda, naredne zime (2008/9 - zima je ovde sušna) su promenili sredstvo za podove, i više se na naelektrišemo.

Prilikom izlaska iz kola, strogo se držati za ragastov ili vrata pre nego što noga dodirne asfalt. Tako se čovek isprazni (kroz đon), inače sledi šok prilikom dodira sa sledećim komadom uzemljenog metala, što je najčešće kvaka. I dodir sa tečnošću može da bude nezgodan - varnica između usta i kafe ume da iznenadi.