Čak je i Matriks, jedan od ređih holivudskih komada poslednjih godina koji ima celovitu priču, skrpljen od ne znam ni ja koliko stvari, počev od starog Lemovog "Kongresa futurologa", pa sve do Gibsona. Ovde se filmovi prave po receptu, iz kuvara (uostalom, tako i pišu - kakvo pisanje takvo snimanje), a i publika je takva da retko kad zaviruje u celinu & suštinu, nego samo gleda da li ima elemente. Tako ih uče u školi. Ono što smo mi na časovima srpskog otaljavali pod "analiza dela" a u potaji čitali za sebe nešto drugo, ovde shvataju sasvim ozbiljno... i retko kad, i retko ko, proniknu dalje. Zato u tim tehničkim detaljima idu u tanka creva - ko je u kojoj ulozi vukao na nekog drugog u nekoj drugoj ulozi, da li je sfumato u scenama bolji ili gori nego u Blejd Raneru, da li dinamika akcije opada tu i tamo, i uopšte koliko kokica potroši prosečan gledalac. I slabo ih nešto i boli za tamo neku suštinu, to je za naučnike - jedino ih zanima "is this fun or not".

Dodatak, 2014: Postoje i strani filmovi, i čine manje od 1% repertoara. Ne dele se po kategorijama, nego su kategorija. Ne postoje strane komedije, strani akcioni... ne, kategorije postoje samo za domaće filmove. Razlika između domaćih i stranih nije po zemlji proizvodnje nego po jeziku na kome su - strani su filmovi u kojima se ne govori engleski.