Kao i svuda, svi imaju neke svoje zbirke recepata, svako ima neki svoj tajni recept, i sve skupa ne razlikuje se previše od ostatka sveta.

Recept se može naći odštampan na ambalaži od nekog sastojka (i, čudo jedno, isto kao i drugde, baš nalaze neke recepte u kojima se koristi baš taj sastojak od te firme...), da se izvadi iz neke knjige (a tih knjiga o kuvanju u knjižari ima više nego iz bilo koje egzaktne nauke - poslednji put sam nabrojao deset kuvara sa rečju "italijanski" u naslovu, a gde je ostalo), ali ponajčešće se odštampa sa interneta.

Naravno, sve mere su anglosaksonske - šolje, unce (tečne i suve), kašike (obične i čajne), pinte, funte itd. Čajna kašika je otprilike jedna ipo naša kašičica; kašika izgleda ista. Šolja je 8 tečnih unci. Puter se meri na štangle, gde valjda ide 8 štangli u funtu; jedna štangla (bar) je otprilike 3-4cm u kvadrat na preseku, a dugačka oko 13, i to je standardizovano. Temperatura pećnice je obavezno u Farenhajtima, mada se još može naći "okrenuti na trojku" i slično.

Za raznorazna testa i smese često ne navode recept, nego piše koju gotovu smesu uzeti. Postoji standardna smesa za palačinke (manje a dosta deblje od naših, nisam probao), za ove kolače, za one kolače (dakle, za obe vrste ;).

Recepti nekako odudaraju od stila kojim se pišu ostala uputstva - nema upozorenja da će šerpa da bude vrela itd. S druge strane, vrlo su precizni oko tipa posude u kojoj se radi ovo ili ono, kojim nožem šta seći itd.