Imaju čudan naziv - "realno imanje" (real estate), da bi se valjda razlikovalo od neopipljivog (poslovni ugled, vrednosni papiri, opcije za budući prinos itd). Agenti za nekretnine se dele na agente i tzv "realtore", a razlikuju se po tome što su potonji članovi udruženja realtora - što je naziv koji su sami sebi dali. Definicija je kružna, al' njima to ne smeta.

Kod kupoprodaje, ovi stručnjaci za realizam uzimaju oko 3% od krajnje cene (tj prodavac dobija za toliko manje), s tim što i kupac ima svoga, pa tako svaka kuća u stvari košta oko 6% više samo za to da se kupac i prodavac sretnu. Tu još dolaze neki porezi, tzv. troškovi zatvaranja, osiguranja i ostalo, što ume da košta.

Kažu da na cenu utiču tri činioca: lokacija, lokacija i lokacija. Tu se računaju cene okolnih kuća pri poslednjim prodajama (tj koliko je kraj u modi), kvalitet škola u kraju, stopa kriminala (tj onog što policija nahvata - pljačke, silovanja, pucnjave; privredni kriminal ne ulazi u ove statistike).

Lokacija ne utiče samo svojom pogodnošću (šta ima u blizini, kakve su saobraćajnice, kolika je stopa kriminala, je li u ćorsokaku, izlazi li na vodu, ima li pogled na nešto), nego i cenom nekretnina u kraju, najčešće u samoj ulici. Dešava se da dođu divlji pa isteraju pitome, i to u oba smera. U dve-tri kuće se nasele neki narkomani, počnu da prave pičvajz, počne da dolazi policija, dileri im zapale kola jer nisu platili... kraj postepeno izađe na loš glas i cene nekretnina padaju. Obratno, useli se par bogatijih i počne da sređuje kuću i okolinu, dovuku trećeg drugara da pazari u komšiluku, i kraj izađe na glas. Cene svih kuća počnu da skaču, jer se računa po prosečnoj ceni norma kvadrata prodatog u poslednjih godinu-dve. Nešto kasnije, recimo naredne godine za godinu unapred, obračun poreza na nekretnine uvaži novu situaciju, i to može da skoči dotle da neki penzioneri više ne mogu da opstanu tu, jer toliki porez nemaju od čega da plate.