Praktično nema šta nema, samo su neke stvari ređe a od drugih ne može da se prođe.

Na vrhu liste popularnosti je beli luk. Ima hleb sa belim lukom, so sa belim lukom, prašak od belog luka i limuna, beli luk u prahu, sušen, svež, u turšiji... Ako ogladnite, krenite za mirisom belog luka i naći ćete restoran.

Drugi po redu je cimet - ima ga u svemu i svačemu. Postoje čak i bombone, žestok pepermint i cimet, dobro rasanjuje, čudno je a ipak prijatno.

Naknadno: cimet ima da se kupi u neverovatno velikom pakovanju, ko što je tegla od litre i kusur. Takođe se prodaje i original cimet u štapićima, ali... našao sam malo poderano pakovanje, omirisao i mirisalo je na karanfilić. Mora da je bilo izvetrilo, pa su ga malo nafrakali mirisom, a ko je to radio baš i nije razlikovao. Caveat emptor...

Zahvaljujući brojnim Rimljanima (tj ovima iz one druge Amerike, gde kanda govore latinski), popularne su i razne ljute papričice - kajenska (odgajili, prži!), halapenjo (prst ipo debela, relativno kratka, zelena, dobra, umereno ljuta), čili... i, samo za ludake, habanera.

Na suprotnom kraju je mirođija - dills - koju svi proizvođači kiselih krastavaca troše, ali je nigde nema u prodaji. Našli u korejskom dućanu, nakon deset godina.

Začini se prodaju što sveži, što sušeni pa u kesicama (naročito južnoamerički), ili u onim malim staklenim flašicama sa bušenim čepom, ili u plastičnim teglama od otprilike pola litre ili litre. Još imamo četvrt prve velike tegle cimeta iz prošlog veka.

Ima donekle kombinovanih začina, u vidu specijalizovanih smeša za ovo ili ono - preliv za roštilj, preliv za salatu, smeša za ovu ili onu vrstu kolača, za pasulj, za koktel, za bilo šta, samo dodajte osnovni sastojak (meso, vodu, votku).