Osnovna svrha ambalaže je ovde da proda ono što ima unutra - vidi pod ambalaža i šta piše na kutiji. Tu se, osim zbunjujućih i navodećih natpisa, primenjuju razni drugi psihološki trikovi. Kad se količina smanji, pa se umesto 8 unci nešto pakuje na 7 (a cena ne padne 12,5% nego samo 5%), bira se ambalaža koja će da izgleda veća nego pre. Grickalice se pakuju u kese, ali te kese su ili prevelike (i paze da se ono unutra ne slegne - zato se pravi u krupnijim komadima), ili se pakuju u kartonske kutije sa dosta prostora oko kese.

Za razliku od ostatka okoline, koja je pretežno sivo obojena, ambalaža je šarena, a ima i iskoraka ka nekakvom dizajnu. Ponekad čak stvara i nekakav estetski ugođaj, mada retko. Da je ambalaža prilagođena prodaji a ne upotrebi, vidi se već i po tome što u većini slučajeva mora da se uništi da bi se došlo do sadržaja. Kartonske kutije su minimalne; kupite uređaj koji košta stotinak dolara, u kutiji od kartona ne jačeg od onog za paklo cigareta ili tuce piva. Ta kutija je samo omotač oko stiropora, sama za sebe ne može da posluži ni da nešto stoji u njoj, a kamoli da se nosi.

Sitnije stvari su u zavarenoj providnoj plastici, čija osnovna namena je da ima onu rupu gore da može da se okači na raf, i da se pritom jasno vidi šta ima unutra. Osim što se ne vidi baš ono što vas zanima - naprimer, kakav je kabl na tim slušalicama, kakve priključke prima uređaj itd.

Na kutiji je sve manje tehničkih podataka; nekad ih uopšte ni nema. Desetak raznoraznih sitnih uređaja sam hteo da kupim, ali nisam, jer na kutiji nije pisalo ništa od onog što me zanimalo, samo reklamni tekst namenjen valjda idiotima koji prvi put vide takav uređaj, ponovljen na pet mesta na kutiji (osim na dnu, koje se ne vidi kad kutija stoji na polici).