Kuće su izolovane, termički, koliko se mora i koliko se može.

Mora se koliko propisuju UTU, što nije previše. Fasada od pola cigle, dva cola mineralne vune, gips ploča, gotovo. Ili plastična oplata, pola cola OSB ploče, prostor između letava (2x4, naravno) ispunjen ili ne, gips ploča.

Na tavanu, ništa ploče, nego se preko gipsa nabaca sloj staklene (sad već mineralne) vune debljine pešes coli, i to pumpom i kompresorom. Pošto su krovovi u većem delu zemlje niskog nagiba, ovo ne dobacuje baš do spoljnih zidova i tamo se stvaraju hladni ćoškovi.

Udruženje kućevlasnika ne insistira na izolaciji, imaju preča posla. U "naseljima" stanodavci ulažu samo koliko moraju, potrošnja energije nije njihova briga; stanari nisu ludi da ulažu u tuđ stan, čak i ako bi im se isplatilo vremenom, jer su selidbe česte i ne znaju dokle će ostati tu. Oni što stanuju u svojim kućama su uglavnom dužni ko Grčka i neće da ulažu nego gledaju da im troškovi kuće (i održavanje i rata na hipotekarni zajam) ne utiču na životni standard. Manjina među njima, koja bi umela da izvede računicu i nađe interesa da izoluje kuću, nije dovoljna tržišna snaga da izazove iole bujniju ponudu materijala. Stirodur i raznorazne druge ploče za oblaganje su počele da se pojavljuju na normalnim drvarama tek oko 2011; kamena vuna u tablama ni ne postoji.

Koliko da se zna, u proseku više struje troše na hlađenje nego na grejanje. Zato je zimska tarifa jeftinija od letnje.