Ima dve vrste - za biznis i za lične stvari. Za biznis, uglavnom postoje regionalna skladišta, i tu je već odavno izračunato odakle je najjeftinije razvoziti robu za maloprodaju. Od proizvođača do skladišta železnicom, avionom ili čak brodom, a odatle kamionima. Zato železnica nije naročito razgranata, ne isplati se. S druge strane, maloprodaja slabo šta ima na zalihi; većina robe je u vr glave u dvodnevnim ili trodnevnim količinama - i to je opet izračunato, cena prevoza naspram cene poslovnog prostora u maloprodaji, trošak je smanjen dokle se može, pa zato biva da u slučaju nepogode - sneg, uragan, više tornada - rafovi budu brzo ispražnjeni.

Skladišta za lične stvari su sasvim druga priča. To je prostor, od veličine kabine do veličine oveće garaže, koji možete da najmite i držite tamo šta vam se ćefne. A ćefljava se Amerima podosta, te je ovaj biznis veoma razgranat. Tih skladišta ima na sve strane.

U skladištu imate vrata i katanac, i imate stražara koji sve to čuva, plus video nadzor (u koji gleda taj isti stražar). Možete da uđete kolima do vrata, jer arhitekturom to najviše liči na niz garaža, ali mora stražar da vam digne rampu.

Šta drže u tim skladištima? Auto delove, zbirke, trofeje, ono s čim su izbačeni na ulicu kad su im oduzeli kuću, stvari koje ne mogu da stanu u manji stan a računaju da će im trebati kad se opet domognu većeg, stvari za koje trenutno nemaju prevoz a selidba ne može da čeka... i, uostalom, to je privatna stvar vlasnika.