Пре подне ваљда отишао до учитеља Јаблана да му вратим камеру и да му покажем велике формате што сам урадио. Били тамо и Бора Триста, и онај Сликер из месног листа, и опет вртели онај филм о боксерима.
Поподне се некако спремили за тај наш матурски бал, и док смо се возили до комитета сручио се тако величанствен пљусак да је било милина за гледати. На семафорима је била колона целом дужином трга плус тих 50м. Кева и ја некако претрчали од кола до врата, а ћале није ни улазио него отишао да се паркира па право у хотел. Тамо му друштво правио ЖГЉ, каже није ме видео на пријему за вуковце.
- па ни неће бити вуковац
- а из ког је то предмета имао четворку?
- па баш код вас
- како па на полугодишту је имао пет
- прошле године
Е, заборавило се...
У комитету свечано и покисло. Комитет је баш на згодном месту, преко пута од хотела, друга кућа иза ћошка.
Била нека Јагода из Новог Сада (а ваљда сам имао разлог да запишем... можда је то она Хазимова рођака?). Средљака држимо безбедно у углу, да не налети неко на њега, има испод кошуље завој у облику положене осмице, да му вуче рамена уназад, да прелом не буде оптерећен. Публика су, наравно, родитељи и још понеко. Хором дириговао Славко.
Колико год да ми је био пун курац свега, и доста тих формалности сам успео и да избегнем, ово већ нисам могао. Ајде, и та приредба је некако прошла, умарширали смо како је ова замислила, предали цвеће професорима (ја и једна из четвртог један смо били задужени за филозофа). Цвеће бившој разредној, Троскоку, предао Бајче, онако зеза ради, он је ваљда био најгори из руског. Драгана изљубила Бозона. Уздам се у нашу склоност ка проводу, и рачунам да ћемо и ову представу успети да преотмемо. А и ово је некако испало свечано више спонтано него по сценарију.
Сви смо се били пицнули. Не знам тачно како је изгледало оно што сам имао уместо сакоа, ал' шио га је неки кројач из Чурде, онако ни бело ни боја него као крмкасто (в. Кућни), и имало је тајни џеп у левом рукаву. Што никад нисам употребио. Кошуљу сам носио црну, са украсном траком нашивеном усправно, на 10цм лево и десно од дугмића и преко манжете. Украсном буквално, то је она трака којом се опшива тапацирунг на столицама. Брада ми се већ попунила (бркови баш и не, остали плави и танки до краја године). Многи су обукли праве сакое; сад да ли су прихватили традицију или су јој се повиновали, како ко. Оли Бој је носила подебљи слој пудера, јер ју је козметичарка спремала па претерала, и на недељу дана пред бал њој се лице запали, нешто између оспица и опекотина, једва је то залечила и некако покрила.
Диша опет држао исти говор као и прошле године, само са новим бројкама. Колико да се зна, IV5пп је по успеху био други у целој школи, просек бар 4,3, од нас је био јачи само трећи пет - значи најјачи смо у генерацији. Отпевали и Гаудеамус, то смо увежбали, али није баш успело, оргуље се чуле прегласно (а после је оргуљаша ухватила Д.М. - као да је две године нисам видео, а сад види ти њу). Кад се већ разилазило, неко од нас прискочи до микрофона и објави да IV5пп мења смисао - више нисмо под присмотром, ово је последњи пут. Док излазимо неко крене "Друже Тито љубичице бела" и брзо излазимо јер нико не зна трећу строфу.
Улазимо у хотел на бочни улаз, јер се кроз предњи пролази поред рецепције, где бисмо сигурно изазвали загушење. Загушење се догађа на гаредероби, што траје добрих петнаестак минута, због кише много њих има мантиле и којешта. Прво играм са кевом, па после са Соњом. Поклањамо јој упаљач у облику пиштоља, какав је Бајче вадио на часу кад је хтео да је пита "шта ће бити с мојом оценом". Она ми прича како је Пајсаћ под утицајем маторе географичарке. Е свашта.
Бајчета неки идиот хтео да бије у вецеу. НМН само стајао код улаза и отишао, опет се посвађао са Софијом Летин. И онда Пајсаћ хвата микрофон и пичи, "Обара дзибара", после и Баки певао с њим. Кад је прешао на мексиканске однекуд је добио и сомбреро. "Јој што нисам женско да им покажем шта је трбушни плес...".
Вишња ме звала да играмо (е сад не знам да ли неки танго или шта, и шта је ту било, не сећам се и нисам записао). Штагод да је био разлог, можда само хвала и збогом.
Бившу разредну нико није ни погледао, добила је букет и тачка. Нико да поприча са њом, а камоли да је зове да игра. Бар не из нашег одељења, мада после каже ћале да је имао добар поглед на њено место и није приметио да је имала друштво. Појавио се чудан пар за то вече: Слађа и Бајло.
Родитељи су се разишли после вечере и једног пића, а ми остали да дивљамо, пили ко зна шта, мислим да сам ударио по белом вину. Ујутро су нас најурили око четири, већином поприлично трезне, па смо отишли у Моравац, код Геџе. Овај је донео неког левог вина, лошег и јефтиног, за боље нисмо ни били, само дај. Мене већ болео стомак од дерњаве, а ни глас ме баш није служио. Додуше, Мјежац и Сташа су изодирали гласове још горе, па су опет били гласни, ваљда из стомака јер из грла није ишло. Последње чега се сећам је како Мјежац, последњим остацима гласа, кркља "ако неко наиђе у мој крај, ја сам у Ласти" (кафана названа по београдској аутобуској фирми, ту је бус умео да направи паузу). Дочекао нас диван сунчан дан, киша је прошла.
Никаквих фотки немам. Нисам хтео да се гњавим, а тек да плаћам месним занатлијама ми није падало на ум, ионако не би ухватили атмосферу.
----
* „сликер“ је намерна зајебанција, као и увек кад на наш корен дође латински наставак. А Бора је репортер за телевизију, радио Болекс камером од 16мм, истом као што смо и ми пре пар година, само са зумом.