22-X-2023.
Дошао Азири са сином и још једним радником, поскидали све те нагореле гипс плоче и почистили за собом, за цигло два сата. Брзо и ефикасно и нису дигли превише прашине.
За то време Јулишка сазвала друштво, покојног мужа брат и још један и неки стручни тестераш, да јој посеку преосталу брезу. Док су ови радили код нас, овај се пењао докле може и секао гране. Остала је само једна, дебљине подлактице, негде при врху. Потрајало је док је тип нашао добар угао да засече, пењао се бар десет пута, јер је за засек изабрао место где је баш била грана, а ланац ем није био затегнут како треба, ем није ни најоштрији. Није ни могао да приђе са свих страна, јер је са наше стране, уз ограду (бар се мање видимо), била гомила грања. Те кад је то коначно пресекао, на нека 4м висине, и оборио стабло изнад тога тачно на простор између терасе и гараже, она тања грана јој је докачила угао гараже и сломила две летве и пореметила десетак црепова. Фоткао сам тај кров и раније, то сад скоро да боље изгледа, то је труло, ти црепови су скоро могли и сами да падну (што се некима већ догађало). Свеједно, она је осула такву паљбу, а мужев брат јој није остао дужан, да смо имали прави петоминутни концерт, галама да би галама. Како рече, Јулишка је иста, само се континент мења, и она тамо је умела да пружи језичину до лакта и одврне појачало на једанаест.
Радосав је, изгледа, здимио, ваљда му истекла забрана уласка или тако нешто, па ајд назад у Немачку.
Узбрала прву даикон роткву ове сезоне. Лепа, велика и не превише крива. Та је завршила у свекинеском за ручак. Биће и у салати, једва чекам. То свекинеско, тај stir fry (ака СТР „Фрај“) једем штапићима, да не изађем из штоса а и да ми дуже траје, виљушком је некако сувише брзо. Штапићи су исто згодни и за фино дозирање туцане боливијске паприке, јер је тога и егзактна мера „на вр ножа“ превише, него то колико стане на врхове, па два-три пута. Истина, тачно та мера је и виљушка, колико се задржи на шиљцима, то је то.
Увече се издиванили са Гораном и Стенлијем, са мачијег таблета. Није лоше, добро смо се чули, осим кад би они изашли до Пожеге, тамо би се и веза прекинула. То са Пожегом је интерна фора, од Рамбове песме „Ало, Пожега“, а дође им на отприлике метар ипо од терасних врата, тачно дотле добацује кућна мрежа. Кад та веза пукне, пређу на везу преко телефона, која није ништа гора. Анити најзад испали горњи кечеви. Има косу до испод екватора, и свежу плетеницу. Го јој три де наштампала дугмиће за следећи џемпер (још то да наштрика па се враћа на шивење) у две боје, у облику срца. Анита измислила речи за виљушке, већ према броју зубаца: fourk (4), threek (3), twook (2).
Стенлијев другар Самир отишао до зубара, и овај му каже да би га то све што има да се ради коштало око 20000$. „Јел' он нормалан? Па за те паре одем у Босну и заменим не зубе, него читаву главу“.
Понедељак. И даље прилично топло. Поподне отишли, као што давно нисмо, са Линдом и Сандом до Лидла и Роде. У Лидлу нема инстант кафе, тек тако одједном, осим ако рачунамо ону без кофеина. Купила Јакобс у Роди, кошта двоструко. Сетили смо се да је 1987. почело од несташице кафе.
Увече причали са Леном. Ускоро приређује журку, да пружи прилику својим познаницима да се међусобно упознају. Милан је на вест деловао као да жели да буде негде другде, ал' онда га је убедила да је и он гост и да нема прстом да мрдне. Обећала ми свој стари писаћи сто (новом се на дугме мења висина) и свог старог мека (са новом батеријом и тастатуром). Па, увек сам хтео да имам мека, ал' то је било 1988. Ето, најзад.
Стружемо чађ са зидова у салону горе. Мића електричар се није јавио. Звао мајстор Милета само да му кажем да наиђе кад ухвати времена, може да крене са послом. Пробали овогодишњу крушку, добро шамути, има благ укус, глатка је, само први гутљај делује мало чудно, биће добра за пар месеци. Линда нешто мрљави са „peeling egg“, како она зове гибаницу, те ћемо сад да проредимо са тим. Ја сам се ужелео шлингераја (в. Кућни) ал' јок, целе године кад год се то спомене на крају испадне гибаница, јер деца воле то, а ово уме да има и тврђих делова. Е сад ће да дође на ред, са куповним макаронима - проћи ће још времена док надокнадимо изгубљену залиху резанаца.
Уторак, 24. Ђоле пенџераш звао поподне, могу момци одмах да дођу и ураде посао, осим ролетни, то ће сутра, спрема се киша. Звали и из ватрогасне (тј „центра за ванредне ситуације“) да је готов записник, па да дођем ујутро по њега.
Момци су стварно дошли исто поподне, и били готови пре мрака. Урадили су га невероватном брзином, пре свега захваљујући томе што су оквире старих прозора пресецали убодном ручном тестером, и онда пајсером изваљивали. Остала су три крила читава, од чега једно са читавим стаклом. Е, сад, ту нема оквира... Највероватније ћемо све то бацити. Сутра дођу да поставе ролетне и кваке. Дошао је и газдин брат, и није ни гледао где су улазна врата, попео се лотром на терасу. Обишао, погледао, попричао са нама, отишао. Нешто касније долази и газда, и он на лотру... То мора да је нека интерна фора.
Поподне одвели све четворо горе да виде нове прозоре. Санда испалила легендарну изјаву: „ово је јасније од мог вида!“.
Среда, 25. Био до ватрогасаца и подигао то уверење. Цео налаз је ово
Па маму вам пандурску, где сте ви видели ТВ? Ево за који месец славимо 15 година без телевизије, а ви мени нашли ТВ. То као кад је Ечијева тетка ишла у шверц са другарицом, па немајући појма шта где, купи леје на улици на 500м од границе, где је мењачу (или комшији) додатни приход шта му мурија плати да их откуца. Ајде што су их истркељисали и узели им све леје, што онда нису ни ишле преко, него што је стигао записник а у њему пише да је „именована инкриминисану страну валуту сакрила између вимена“. Момак из Јептела рече да му то сфоткам па тако пошаљем, реко немам вибер на телефону, може телеграм или имејл. Да имејл, међутим, хм, Змајчек је и даље без везе, а на њему ми је обрада фотака... но добро, шкљоцнем то у еос70, обрадим, бацим на флешку, однесем горе, нађем mail.sGradlj.com, па туда. И није се нешто нахватало поште за ове две недеље. Успут напишем и да сврати ако стигне да ми превеже кабл, ал' видим по одговору да је одигнорисао тај део... ех, кад не можеш наватати ни мајстора да ти одради десет минута посла за кило ракије... па се сетим да зовнем Жоржа (в. 12-VIII-2016.). Цимнем њега, и јави се одмах, каже нема проблема, сад је у Београду, ради нешто, ал' наићи ће у петак. Јавио се исто и Мића електричар, мада је рекао да може тек у уторак, ал' смислио је како да нас удене за петак да уради бар извидницу.
У повратку од ватрогасаца свратим у ону шарену фарбару да узмем нову четку за под, оној се сломило држаље. Четке све неке мекане или путарске, фала лепо то већ имам, ал имају и држаља посебно, има ојачано, а има и дрвено. Погледам то ојачано, то је тек нешто мање лош метал... ал' дрвена је од јасена, то ми дај. И дођем кући са тим папиром и држаљем, а она пизди што је њена метла сад на спрату, што нисам свратио до Детелине. „Држи“, кажем и дам јој држаље те опет узјашим бицикл, одем и купим, ама тачно оно што треба.
Поподне дошли пенџераши, само Ђоле и још један, метнули ролетне и окапнице, где које већ дође. Ђоле опет хтео да уђе као јуче, пита „ди је лотра“. „Склонили смо је да не добије ноге, а ви сад можете и на овај улаз за госте...“. Добричине, зајебанти и он и брат. Баш смо задовољни како то сад изгледа, и како, гле, више нема промаје у салону и по кући, осим колико сами пустимо. Комарнике ће донети кад их направе, сутра им стиже материјал, па ће их устречовати а негде на пролеће ће да дођу да их монтирају. Шта ти је стречовање? Ма оно, замотамо их у ону фолију. Е, нова реч.
Увече ми се није блејало за рачунаром, седим на кревету а Наново на столици, навикао сам већ дваес година да имам добру столицу, него сам узео векшмајзл и навалио да стружем чађ са преосталог комада зида, од терасних врата до стуба где је рутер. Остало ми само пола метра, баш ми се чудила што сам тако навалио. Ухватио ме контра-густав*, шта ли, терао у бело.
Те смо вечерњу ракију, непаран је датум, попили у салону. Мало фали музика, чује се штогод из спаваће собе ал' да не претерујемо, нисам одвртао. Планирали шта ћемо од намештаја да довучемо из старе куће и са баште, где ћемо шта да метнемо, и како ћемо да пола тог намештаја пустимо да зврји празно. Последњу смо попили у спаваћој соби.
Четвртак, цео дан скоро ништа. Остругао оно што је остало, почео да чистим, ал' све то помало, не знам да ли сам очистио пет квадрата, а салон има тридесетак. До спавања тек тако, седимо, блејимо у гугољ и Наново, па ме ту стрефи несвестица после вечере, ваљда што сам појео и оно парче торте (прави их сад без повода, само да потроши јаја), те легнем иза ње на кревет и одвалим десетак минута несвести. Око 23 легне она да спава, ја останем да гледам глупости на јућубету, разна извртања, падове и просипања, те легнем око 1:30. Нешто касније каже она „не спаваш ти, не спавам ја... одспавала сам можда тако десетак минута као ти... ај' да запалимо по једну“. Устанемо, пређемо у салон, издимимо, вратимо се, 2:30.
Устао сам око пола једанаест, и таман кад сам приметио да је телефон остао искључен за пуњење, укључим и одмах се јави Жорж, каже ту је у крају, где сам тачно. Упутим га дође, и за мање од пола сата превеже један зелени кабл на како треба, те сад и Змајчек, и Рајина машина и плејстејшн имају свих 460 мегабита у секунди. Што пешке, питам, каже десило му се негде пред поноћ један дан да је на почетку Милетићеве скренуо полукружно да би ушао на бензинску пумпу, и ту га салети саобраћајна да је као прегазио белу дебелу, и види се да хоће да ижицају хиљадарку за пљеску, ал' не да се он, не да па да су још толики, и они лепо напишу шта су имали и прочитају му и дају му да потпише али не и да сам прочита. Није хтео да потпише, него код прекршајног, а за тамо су већ досрали и да је возио у супротном смеру, а за то све већ робија неколико дана. Уместо тога он као призна нешто из оног првог дела, и орочи дозволу на 30 дана, а и платио је нешто. Ал' нису добили пљеску.
Вели да је Благоје отишао у пензију и сад се зајебава, путује. Био је ту неко време, обишао сестру у Трбњеву, и онда кренуо на путовања. Она два стана у Лимасолу издаје, ваљда има и овде нешто. Каже јефтиније му је да седи три месеца у Тајланду и Вијетнаму него да седи толико код куће.
Теслимио сам му флашу кајсије из 2019. мада каже да већ седам година не пије, ал' свеједно, сад ће сину рођендан, ће да му прича да је то од чувеног Паћета о коме ће се приповедати око ватре кад прође апокалипса. Па онда о фотографији, и како је ДЦ-99, за који зна да сам му дао име, имао неку изложбу на тргу и како њему те фотке никако не иду, шта је то, па нема ту ничег. Реч по реч и објасним му зашто више не идем у клуб, јер Брља. Ма, каже, био тамо неки ивенат што је организовао Мали мекани у Београду пре пар година, и био и он и Брља, и одслушали предавање, па онда закуска и ту долазе тројица из Мајкрософта да га питају је ли он тај Жорж, јесте ја сам, и онда један објасни другој двојици да је то онај легендарни лик што је у једном дану положио три Мајкрософтова испита, стоји тамо при врху њиховог таблоа у офису, са још неколико знаменитих легенди. Јебига, каже, било компликовано то са аутобусима, чиста гњаважа, па сам гледао да спичим пет испита у два одласка. А Брља за то време се све нешто примиче, гурка га, док га на крају није цимао за рукав, ајд' идемо, касно је већ, трт мрт. Да ли је он имао неки план са њима, неку шему, па је гледао да ме изгура или шта већ, ал' стварно ми није јасно шта је том човеку.
И тако цео дан нисам радио скоро ништа. Ажурирао сам Бјо на сајту, што је потрајало, јер сам изгледа доста страница чачнуо за ове две недеље, а остало још нисам јер... нашао сам баг негде, па ајде прво то да исправим, кад стигнем.
У ствари, има једна текућа ствар којом се вазда бавимо, кад год ко има понеки минут - да таманимо муве. Јер овако кад помало захладни а оне су још живахне, гледају да уђу на топло, а нама је до уторка био цео спрат отворен. Имали смо два мувопича (у кућном жаргону шопалица, оно чим се шопају муве), па се онда она једном сетила да купи још два у Детелини, но један од та два се сломио исто вече, кад сам распалио мало јаче по једној смрдибуби горе. Сад је већ нешто лакше, ево одјутрос (субота, 28.) само две-три у купатилу и две у кујни. Занимљиво је да се муве задржавају увек на истим местима, тако да прави ловац, кад једном научи та места, брзо може да отправи неколико, а онда само чека да остале слете на та места. Никад не науче, јер здокну, а ове нове немају појма и раде исто. Срећа наша што су глупаве.
----
* најбоља епизода мађарског цртаћа о Густаву, где он фином четкицом покушава да исправи слово Г на дугмету за манжету, ал' убрља, па офарба цело дугме, ал убрља сто па офарба и њега, па онда под, па целу собу, па врата, па цео стан и на крају се види на мапи како се црна мрља шири од Пеште по целој земљи.
Спомиње се: 12-VIII-2016., sGradlj.com, Анита Џенифер Бергер (Анита), Бјо, Благоје Николовић, векшмајзл, Горана Средљевић (Го), Горан Стаковић (Брља), Градивој Средљевић, гугољ, детелина, ДЦ-99, Ендре Фелбаб (Ечи), еос70, Змајчек, Јелена Средљевић (Лена), Јулишка, Кућни речник, Линда Роза Средљевић Аквила (Линда), Мајкрософт (Мали мекани), мајстор Миле, Милан Настић, Мића електричар, Наново, Радосав Пајков, Рју (Раја), Санда Фиона Средљевић Аквила (Санда), Стенли Бергер, Трбњево, на енглеском