Недеља, 26. Сарма пети дан. Нирвана. Поподне, чистимо горе. Раставили смо оне шатор ормариће из Лидла, иду у ђубре, добро су и издржали четири ипо године. Полицу са зимницом смо преселили у будуће купатило, те тако сад може да се приђе том зиду где је то све било, да се и тај оструже од чађи. Мислила је да и премаже блокатором, ал' се одужило и била је већ уморна док је то било готово. Ја сам за то време усисавао и усисавао, и сваки час се присећао понеког комада алата који више не могу да нађем, откако су мајстори отишли. На списку су, засад, плаво-сиве Униорове комбинирке, нож са троугластим сечивом и сребрнастом дршком, црвени ђубровник са четком (плави је остао), жичана четка, плава метла са зеленом дршком, мали плави минус* одвијач, кратко лед светло (друго кратко и оно дугачко су ту), мала шпахтла, класична клешта за вађење ексера...
[метлу смо касније нашли, то је Мићин момак оставио изнад плафона кад је размицао термоизолацију]
Двајседмог ти она попизди на Азирија што се не јавља, и каже ако се не јави до петка скинут је са списка. А ни браћа се не јављају, овај заборавио табуре а канда још није приметио колико туђег алата има код себе. Те је сад питање ко ће да ради оно у предсобљу, још су ти зидови остали гарави, јер се нешто не уздамо у своју равнотежу над степеништем, нема ту ослонца. Дала би се импровизовати скела. Ту ја споменем да сам у Лидлу био видео електричну стругалицу за зидове, каже што ниси узео. Зато што је сиграчка од 6000 динара, и што смо били већ готови скоро, сад ми већ ни не треба... ал' јок, њој се свидела идеја и, наравно, крене по мрежи, на купујем-продајем нађе нешто, зове, и срећом пита како се тај модел показао. Одговори продавац да није баш, није то јапанска Макита (од које смо у тамоу имали бушилицу, одлична била) него кинески лажњак, него боље ова руска, чак је малчице јефтинија. Узме она то, 16000, и то стигне двајсосмог. И као што је ред код тих трговаца на огласима, није баш оно што пише - нема усисивач него прикључак за њега, а од тог прикључка фале адаптери а његов пречник, наравно, не пасује на наш усисивач. Ал' није да то треба да држи два бара притиска, то ће да реши и пачија трака.
Увече сам и скратио купатилска врата, јер нису хтела да се затворе. Полако, ручном тестером, оном вишом која неће да се вије, испао прилично прав рез, можда пола милиметра нижи у средини. Како сам већ десет пута рекао за последње две недеље, „ко трчи не види, ко види мисли да тако треба“.
Двајздеветог отишли са девојкама у Лидл и Роду, што сад успевамо да изведемо једва двапут месечно, ал' сад им је баш требало да изађу мало и проветре се, јер уме да буде Санда нервозна кад јој нешто не иде у игри, па се поџапа са Линдом, или се дере, или шта већ наиђе. Успеле су да нађу неке рукавице са скраћеним прстима, а Линда је управо натукла неки качкет и као тексас јакну, машински блеђену, ал' кад је то све саставила и почела да заузима позе за фоткање... штета што ми је еос70 био горе, па сам сфоткао телефоном, ма права мала рокерка :).
Тридесетог се скупио најзад г55 на први састанак, били Драгана, Борче, Бора, Јозда, Жуца, Влада и још десеторо од раније. Драгану сам покупио успут, мало сам је чекао пред Леснином, видео сам и кад је угасила светло у кујни. На састанку и није било нешто много договарања, досад већ све знамо напамет. Хотел нам је понудио 26. мај, јер су продали 25. - заборавили шта су потписали пре пет година, џаба нама папир кад су они већ узели капару за тај дан, а ионако је све пребукирано („сад се кафана и музика резервишу годину унапред... па сватови ако се одрже, одржали су се“). Но, сад нам је већ свеједно да ли је субота или недеља, сви смо у пензији. Оних троје-четворо што још увек раде, па, ко им крив. Што се огромне већине тиче, можемо и у среду, сад више ништа не морамо.
Пило се шта је ко хтео, неко кафу неко кокс неко пиво, ја ништа. Рекох келнерици „не могу, нисам понео наочари за читање, не видим у ту вашу браву да укуцам шифру“ (све мислећи на 09-V-2019.). Кад је послужила пиће, каже „кључ од вецеа је на шанку, да не куцате шифру“. Е, тако. Није први пут да се због мене мења интерни пропис негде... Свеједно нисам ништа наручио, можда у јануару, кад се скупљамо следећи пут. Не бих ни могао, келнерицу смо видели тек кад је било да се плати, ради сама а покрива и приземље.
Пошто нам подмлађивање нешто слабо иде, договор је да се цела ствар помери на сат раније, и да не ангажујемо бенд. Бенд сад већ превише кошта, било би око 1200€ за ноћ, што дође око 6€ по глави, мало превише а већина је у ствари највише и имала примедбу на то што смо уопште имали живу музику, прегласно је и нису могли да се изразговарају. Него да смислимо диџеја, или што рече Л. да напросто узмемо моју плејлисту. Фала лепо, реко, ем вртим фотке, ем фоткам, сад још да будем и за звук задужен... могу ја да донесем сву ту музику ал' неко други да је пушта. Па су се спомињала нека имена, могао би Трле, или онај његов шегрт код кога смо дочекали јутро прошлог пута, а могао бих да ископам и Слеша ако треба. Борче је предложио да ангажујемо Стонсе, они управо знају музику нашег времена, а вероватно су јефтинији, раде по некој пензионерској тарифи. Ма реко да, ево сад су избацили албум који је скроз као да је снимљен 1976. На то ће И.Б. из цуга „тачно, јеботе, како су трефили!“.
Бора је изводио неке керефеке, фоткао нас телефоном, и притом све нешто коментарисао на енглеском, као да је одлутао негде. Кад сам то после кући препричао, каже она „ма може му се, у пензији је, нека га нек живи у свом филму ако хоће“.
У повратку смо Драгана и ја у ширем луку заобишли водоторањ, јер он прави свој ветар.
Пошто сам то јутро чуо на Бурундију да је оно гованце Кисинџер бацило кашику, следио је достојни испраћај уз вршачку (ваљда, не знам ко би нам други то донео) дуњу. Нешто блажа и мање ароматична од наше, добро шамути и може с њом далеко да се стигне. Покојника нисмо много спомињали, да не кваримо угођај. Слично смо испратили и оне две злобабе (Мадленку и британску краљицу). Пожелели смо црвима и глистама добар апетит.
Данас отишли до Светофора да допунимо залихе којечега. Срели ове из Лалинског Конака, поздравили Лену, позивају у посету. Кажу скућили су се добро, све одлично. Онда отишли до брзождера да купимо пљеске за Рају, Виолету и Нину, и док сам чекао да се испече (не вреди да најављујемо јер не знамо колико ћемо се задржати у пазару), одједном осетим јачи мирис оног парфема еуфорија, што је био тако занимљив пре годину дана (а чега би другог, до дана). Окренем се, кад одједном се иза мене нацртала нека клинка. Пошто сам се прилично нагло окренуо, да не буде да сам хтео да је поплашим или тако нешто, питам „је ли то еуфорија, тај мирис“. Јесте, каже. Утом се и моја драга појави, није нашла ништа у трафици, ал' се сетила да има у некој кутији на дну цегера две цигарете. Ајд да издимимо док чекамо... и све гледамо ову клинку, јесте, није... и на крају је питам „јеси ти Весна?“ „Да... како су девојчице? Већ су толике? Кад су долазиле у Спрингфилд једва су умеле да ходају...“. После сам укапирао да је нисам одмах познао јер јој је коса била под капуљачом, и што ми се тако учинила пет година млађа.
sGradlj.com је завршио месец са 107000 посета. Некад је то био добар годишњи резултат.
Увече звао мајстор Миле око оне греде, реко не, то ћемо сами, управо сам изрезао фосне**, него да видимо да замалтеришеш где треба. И зове он ујутро, и шта ћемо и како, јер је мало без везе да довлачимо пола кубика песка за то мало, а опет да купујемо готову смесу, каже то је скупа работа, од једног џака изађе једна канта, испадне преко 1000 динара квадрат, то ајде за станове ал' овде... Каже узеће он пола кубика у приколицу, нећемо ни да истоварамо, него право из приколице. Па кад си то мислио да се ради? Па за једно пола сата...
Док сам их чекао, зове Сафет Азири, он би дошао. Немој долазити, рекох, осам дана се не јављаш, не могу толико да чекам, а и браћа твоја... да, каже, приметили су нека клешта, дај списак шта све фали. Не дам списак, нек инвентаришу па нек нађу шта није њихово. Не сматрам за крађу, него им је попустила концентрација, видим да су последњи дан ипо нешто брзељали, овај на лековима, онај није био ту од почетка па не зна шта је њихово шта затечено... Ал' што се не јављају. Па у Новом Саду су, раде тамо неке станове. Мобилни ради свуда, није то изговор. Океј, и нисам ништа дужан за оних шест радних сати, и то је то.
И стварно, дошли мајстор Миле и његов шљакер убрзо потом, и кренули да раде, и до нашег ручка били више од пола готови. Он је чак успео да се сети и како се звао онај што нам је пре десет година постављао таванице, и ископао његов број, и већ смо разменили садашње бројеве.
И завршили би и раније, да њему није цркао стартер у колима, па је јурио свог мајстора да га бар одшлепа кући. Свеједно, завршили су пре вечере, и онда одбили да узму паре. А врло могуће да је то кило гипса, пола џака креча и пола кубика песка добио за фрај, јер власник дрваре нас зна од пре, а и било се испоставило да је ишао са Нином у разред.
Хм, списак ствари које још треба да се ураде је некако спао на неколико - да укројим оне даске и пришрафим их, да ошмиргламо зидове у предсобљу, да овај уради таванице, да Ђоле пенџераш уради кабину, и да се набаве и монтирају кењара, лавабо и славине... и готово, то је то. Још ће бити готово пре нове године.
Трећег дошао и Јокса гипсаџија, погледао шта има да се ради, коштаће 600€ без фарбања. После смо се предомислили, јер није да не бисмо могли да то офарбамо сами, него смо спори, не би то било готово ни за пет недеља. Увече се издиванили са Гораном и Стенлијем, видели Аниту... која је управо решила да би могла да слика све гледајући у нешто на екрану, и то пре свега неке класичне слике. Док смо причали, уради она нешто, и бокте јебо, која комбинација боја... Не знам шта је то требало да буде на слици, ал' ја сам видео три брода на пучини по бледо облачном дану, и из њих куља густ црни дим до неба. Завршили смо око једног, и заспао сам као сисанче од голуба. Пробудио ме разговор, дошао комшија столар да види за та врата и гелендер. То је она завршила с њим док сам се ја расанио и устао.
Четвртог смо најзад обрнули нови круг, одржали смо френдз парти, 99. пут. Комплетан сценарио смо одиграли, са све околишним навођењем приче на неку ситницу које више нема јер... имали смо пожар. И то све препричамо некако, и уз зајебанцију, и није изгледало нешто док једно сат касније нисам извртео фотке. Друга велика вест је прошла још боље, да Лена већ шесту недељу носи.
А стигла је и вест - умрла је Ђ., млађа сестра Сметовачки, она што није била удата за клан Честића.
Линда и Санда су, наравно, заокупиле Драгану - њена тозна која изиграва огледало, па да јој мало седе у крилу (ал' немојте обе одједном, боли ме ова нога). Борче, зачудо, био добар - нит је држао час, нит је имао спремљену блентаву тезу за дискусију, нит се урадио, а и оно једном што је почео поново да прича нешто, прекинуо је одмах, није терао безглаво до краја. Чудо. Наш предлог да сад терамо на сваке две недеље је прихваћен без дискусије. Стичем утисак да би исто тако прошло и да смо рекли на пет недеља или на три дана.
Разишли се око 1:30, све нормално и све као да нисмо ни прекидали.
Петог сам најзад углавио оне две даске што треба да преузму део терета од нагореле греде. Није испало баш онако како сам замишљао, све то изгледа право и геометрија је као тачна, а кад кренеш да причвршћујеш, оде ти по пар милиметара тамо-амо. Какав столар, таква и столарија.
Шестог ме у пет ујутро пробудио зачепљен нос, не оно да сам слинав, него отечен, како то већ уме од плаве пилуле, отекне док лежим. Усправим се и прође за десетак минута. Но, овог пута је прошло за двадесетак, већ сам се расанио, ајд сиђи скувај кафу... до ручка здувам две, замало и трећу, но та је ипак дочекала и ручак и поподневну дремку од цела два сата.
Пре ручка стижу неке паре. Нов поштар, клинац неки ал' баш се оно труди, и видим да су тих 4660 од тетка Јање. Нема поруке, а и презиме јој је старо. Мислио сам да је зовем да видим шта то би, претпостављам да је мој тал од аренде за неки комад земље као и пре неку годину, ал' не бих издржао да је не питам то око презимена. Могуће да је поштар напросто откуцао старо по навици, пошта јој је на пљуцомет, знају се годинама. Те тако нисам ни звао. Могла је и она исто тако да зове, па није.
Нисмо нешто много радили, само посклањали алат који више не треба горе. Око 17 зове Бајло, каже Оли Боју умро муж. Оно јес био скоро 18 година старији, а Алцхајмер га је дрмао већ десет година, но је већ био постао агресиван. Каже да ни Кристинин није у много бољем стању, рак костију. А чуо је све то преко групе на фејсу где су и Милица и Рајка, обе такође са болесним мужевима. Онда поделимо задужења, он јавља даље, ја зовем Драгану.
Онда је испало да сам легао пре поноћи, пада глава, очи монтажне... И спавао као сисанче од голуба. Где ми стане.
----
* неко је укриво прочитао ознаке и сад имамо кратке називе: равни је минус, крстак је плус
* да се не заборави: видео сам мајицу на којој пише „у срцу Босна, у глави фосна“.