I prvi put je dosta jednostavno - treba doneti dokaz o vlasništvu i dokaz o sopstvenom identitetu (vozačka, lična karta, može čak i pasoš, ali treba nešto sa lokalnom adresom - može pasoš i ugovor o kiriji), koja desetina dolara i gotovo. Malo se čeka, treba uzeti broj, pa kad vas prozovu, ali pošto za svaku seriju brojeva radi više šaltera, retko se događa da se čeka više od dvadesetak minuta, iako se na tom istom mestu (DMV - ministarstvo za motorna vozila) registruju i vozila i plovila i priključci i prikolice, polažu vozački ispiti i upisuje u birački spisak (!). Takođe se prodaju i "vanity plates", doplatite za neki od dezena i/ili svoj originalan tekst.

Šta ne treba? Ne treba dokaz o osiguranju - to izjavite da imate, a ako vas uhvate da nemate, plaća se $500 u nekakav fond iz kojeg se obeštećuju žrtve neosiguranih krivaca, plus kazna. Ne treba ni tehnički pregled, za to svaki komunalni inspektor (ne policajac, komunalac!) može da prošeta parkingom (gradskim, dok ste na nečijem privatnom parkingu nije nadležan, ali ne znate koji dućan ima svoj parking a koji iznajmljuje gradski, izgledaju isto) i da vam zalepi opomenu.