05-VII-2014.

Кад сам се пробудио, још сам се сећао шашавог сна. Били смо као на Грошу до неког клуба да гледамо концерт, ћошак пре Арпикиног ћошка, требало је да свира Гогољев Бурдељ. Момци на вратима су ме одјебали надркано, али она је већ прошла. Концерт је ионако био готов, мимо нас су већ износили опрему. Седнем на бус и силазим код рампе у старој улици. Асфалт као и обично, али на оних десетак метара око саме пруге, где су оне камене коцке 10х10х10цм, нешто раде. Видим стављају нове са жљебом на једној и пером на другој страни, силикатно беле, с тим што су три коцке упола више од осталих, које су равне. То ми делује мало преозбиљно за лежећег полицајца, помислим, а онда видим да је тај недовршени део у ствари улаз, доле воде степенице. Тамо је некакав лучни свод... као јавни веце. Онда приметим типа, нешто као познатог однекуд, у мантилу преко сакоа, разлабављена кравата, тетура по раскрсници (ту се одваја улица ка бусодрому), на сваких пет корака ухвати равнотежу па је опет испусти, срећом већ је 23:00 и нема саобраћаја, држи слово како треба ширити овај чин културног тероризма, треба нам овако нешто испод сваког пешачког острва, то ће померити јавно мњење по питању... Појављује се његов другар у фићи, мене на задње седиште, и креће да маневрише напред назад да би окренуо кола за некуд. То ме подсети неких ситуација кад сам доспео у кола па завршио даље него да сам ишао пешке... па кажем „ако идеш лево, стани ту на ћошку, одатле ми је близу до куће“. Што је компликовано у возилу са двоја врата, те сам напустио сан.

Пробудио се и испричао ово. Попио пола кафе, па је одвео у град (тј скоро, с ове стране главне улице) на њихов матурски парастос (41. јер се нису организовали прошле године), хтео да подигнем нешто лове са серекеша али је око наше месне заједнице суботом преподне баш гужва, нема паркинга. Отишао кући и бадаваџисао пишући у Бјо. Није ми се ништа радило, након синоћњег посла. Десни палац ми је још био жут од цепања кајсија.

Подгрејао паприкаш, блејао по пепепеју, писао још, и онда ме цимне Лена на мобилни - њен бус се примиче. Да одем по њу.

(од ове фотке сам опет променио метод довлачења фотки овамо... 03-XII-2021.)

Од бусодрома до куће сам прошао опет поред самоуслуге и овог пута дигао паре. Покушала је да ме натера да признам шта има за ручак, ал' сам успешно врдао. (... 30 речи...) Изненађење је било потпуно, свидело јој се невиђено а сутрадан је остатак понела у Београд. Њени преговори за тезгу та тране напредују полако али глатко, видећемо. Лојалност фирми је искључена, јер су ладно одбили да је запосле него је натерали да направи агенцију па су као под уговором - значи она сама да се стара о књиговодству, порезу, плати и осталом. Натерали су је да буде слободни стрелац (као што, уосталом, раде скоро све сличне фирме). Јесте, имају уговор, који мора да је бушан одасвуд.

Спавао сам читав сат. Онда је мршава комшиница донела биљку, неку пењачицу, што је требало да проба па није, па јој је вратила преостало семење, ово се није примило. Е то враћено семе је никло па ево наш тал од пројекта. Покушаћемо да га пустимо уз ограду према Лекси Пајковом и назад према Јулишки, да нам бар коров са његове стране не прелази на нашу. Он је још увек у иностранству, већ целу годину, и остаће бар до краја наредне године, докле траје „деценија Рома“, а онда ћемо видети докле ће да им капље сва та социјала... не у Аустрији, одатле је протеран, можда у Немачкој или Француској. Док смо нас двоје чаврљали, наиђе она, пешке.

Вести из IV_6.73: Болди рекламира и дели своје вино, бар три врсте; Ечи има 94кг, оклопљен собом; Ђенђи се одушевила рибљом чорбом, сипала трипут; било их је 10 риба и 4 фрајера (значи, Кид није био); већини су деца у Мађарској - ко студира, ко ради, ко се одселио. Већина је, изгледа, са децом кренула касније него ми, толики још студирају. После ручка, половина је отишла код Болдија у виноград.

За то време у Вирџинији, Нина се паковала да путује на Флориду. На две године посећују Ендерову тетку тамо. Ураган Алфред је само класе 2 и још није изашао на копно, само пљускови.

Касније увече, око 23:00, на некој клиници у Београду, је умро Зеки. Нисмо то знали до преподне, кад је Данка звала. Сахрана у понедељак. Некако смо очекивали, био је већ цео месец у болници, оперисан више пута, и не да су му ноге отказале него више ни руке није могао да покреће.

Четири дана касније, Лена и Милан су се смували. Злија је, напокон, прошлост, и неће се спомињати осим у анализама прошлости.

---

Спомиње се: 03-XII-2021., IV_6.73, Алекса Пајков, Арпад Гунароши (Арпи), Бјо, Болдижар Барваи (Болди), Грош, Данка Димијан, Ђенђи Тодоров, Ендер Аквила, Ендре Фелбаб (Ечи), Золтан Кадар (Кид), Илија Ћирилов (Злија), Јелена Средљевић (Лена), Јован Димијан (Зеки), Јулишка, матурски парастос, Милан Настић, Невена Средљевић (Нина), ппп, серекеш, тезга, фића, фрајер, чорба, на енглеском