23-IX-1993.
Обрачун камата за оближњу грађевинску фирму - њихова дирекција и ерц су на горњим спратовима зграде сдк, а ми смо у подземљу испред. Чувена М., која је била шефица ЕРЦа до 1991. је отишла. Била је позната по томе што је купила нов читач за бушене картице 1988 (!). Богдан и братија су то прославили огромним, преко целог зида, одштампаним "SA READEROM U XXI VEK!!!" (да, енгрпски, већ тада). Исте године кад им је Преспром продао триглав са четири терминала. Чудо невиђено.
Богдан је отишао у текстилни, а за шефицу је дошла Мима, и испало је да се и она уписала у ред дама које воле да седе поред мене и гледају како радим (осим девојака из стамбене задруге, ту је била и једна старија дама из самог Преспрома, књиговођа код гђе Рашенић, и извесна Марина из сеоске велепродаје). Ваљда их забавља како се усредсредим и како ми прсти лете по тастатури. Овог пута сам то схватио као баш комплимент, од колегинице је, математичар је колико и ја.
Обрачун камате је био у моди, због бесмислене инфлације. Прво је служио да се поплаше дужници да плате сам дуг, али је убрзо постало озбиљно. И банке и адвокати и обичне фирме су гледале да утуже кога год стигну, само да им паре не труле у туђем џепу. Обрачунавало се конформно, да не понављам сад објашњење дато под јануар 1989.. Метод звучи настрано неупућенима и многим директорима банака.
Није соба мала него нас има много
Сад сам већ редовно имао код куће писи, јер смо (ми у ДБА) могли да то приуштимо, а ваљало је и довршити посао. Следи да сам морао да имам и игара за њега - Персијски принц је био популаран, Тетрис се није дао, а било је и три де верзија - некакав Велтрис и, наравно, блокаут.
Го је наставила породични обичај да се лепе слике по зиду, тачније да се има сликовни зид. Не делује да је имала неку полазну идеју, него да покрије зид јер тапети неће дуго, због влаге. Иза зида је бунар, и мада није влага од њега, бунар је на уздигнутој плочи, а тротоар између зида и те плоче је дуго држао воду, никако да отекне, и само натапа зид. Ако је било неког концепта, то је да качи оно што слуша, тада углавном ЊКодБ.
У ДБА је почело да се догађа срање најављено летос. Сале је запослио жену своју, с образложењем да следећа велика лова лежи у образовању корисника, само нам треба предавач, а то је управо она. Од чега није било ништа, ниједан течај, ниједно предавање није одржано. Она се спремала да буде програмер.
Предавала је дотле информатику у гимназији у Кикинди, и њени путни трошкови су већ одавно били већи од плате. На сезаму је било њених ђака, па сам чуо разних прича. Предавала је Кобол са листова које би јој спремао Сале, па би она то преписивала на таблу. Једном су јој мазнули листове па није знала шта даље да ради, напустила час. Другом приликом су дошли до кључа од кабинета и после часова прекуцали оно што им је она исписала на табли, и то компајлирали. Добили су типичних 200 грешака и донели јој после одштампан листинг са грешкама, као фол то су урадили код нечијег рођака на послу. Сећам се да је Кобол био такав, глупи једнопролазни компајлер који не одустаје кад у некој линији нађе грешку, него покушава да протумачи остатак те линије, ал' наравно да му ту фали оно на чему је била прва грешка, радио је тако и онај Мајкрософтов у стамбеној задрузи и онај ДЕКов у Стоуру. Кренеш од 200 грешака, поправиш три, добијеш 70. Поправиш још две, добијеш 20. Поправиш још три, добијеш три; од тога поправиш једну и добијеш 12. Но, њен код је имао толико грешака да никад не би прошао, а она пак није имала појма ни зашто има грешака.
Директор школе јој је ставио до знања да је ситуација са платом и путним трошковима неодржива, ил' нек дође у Кикинду да живи, или нек нађе посао код куће. Није баш претио отказом али је било довољно јасно.
Те је она тако мужу поставила ултиматум, ил' ме запосли у граду или одо ја да живим у Кикинду. Јер нема смисла да путни трошкови однесу више него што је професорска плата. Он ми се после хвалио како је имао неколико телефона које је могао да окрене и да јој нађе посао за пет минута, али није хтео да се бави таквим стварима (јер је знао да би одмах остао без тих веза а и ко зна какав дуг би навукао себи на врат). Уместо тога, запослио ју је у ДБА.
Ускоро је са сезама стигла допуна вести: тамо су јој приредили опроштајно вече. За које је нису ни обавестили.
Тако је фирма кренула низбрдо.
Спомиње се: јануар 1989., Каматно лишће, Александар Расков (Сале), блокаут, Богдан Левацки, гђа Рашенић, Горана Средљевић (Го), ДБА, енгрпски, ерц, Мајкрософт (Мали мекани), Марина Чикезин, Мерима Табарски (Мима), Преспром, сдк, сезам, стамбена задруга, стоур, триглав, на енглеском