Ima da se naruči.

Blato je teško naći u naselju, jer je svuda ili beton/asfalt ili travnjak. Takođe, teško je naći drum sa mekom bankinom, možda negde u nekoj vukojebini, drumovi su solidni i bankina je uglavnom nabijen sitan šljunak, a i nije odmah uz ivicu kolovoza, nego na važnijim drumovima postoji i zaustavna traka, tako da će slabo gde da se gazi točkovima u blato kraj puta. Čak ni blatobrana za biciklove nema.

Zato ovde hodaju u čarapama i dižu cipele na krevet, jer nema blata. A čega nema, naći će se već neko kome baš to treba, a onda će se naći i neko ko će to da prodaje.

Kome bi trebalo blato? Pa, vozačima SUVova, džipova. Njih inače bije glas da su kupili besna čudovišta od vozila da bi nadoknadili svoje psi'ćke i polne manjkavosti, i da ta budžena terenska vozila nikad teren ne vide (što je u stvari tačno). Organizuju se vozikanja po specijalnim stazama punim rupčaga i blata, blatni reliji i čak trke u krug po stadionu, gde se staza naliva vodom dan dva unapred. A može to i lakše - postoje majstori koji prave blato za filmove (da šljicka tačno koliko treba, da dobro izgleda na snimku a da se vozilo ne zaglavi na snimanju, zastoj košta), a ima i mesta gde će da vam isprljaju vozilo pravim blatom da izgleda kao da ste se vozili po ne znam kakvoj močvari.

A poneko ume da se snađe. U sokačetu iza kuće se nakon snega travnjak dobro natopio, pa smo gledali kako jedan sa nekim besnim kamionetom, dignutim bar 30cm iznad normalne visine, gazi prvo jednim parom točkova po tom raskvašenom zemljištu, pa se vraća da isprska i drugu stranu (slika je snimljena sutradan). Tako isprskani ni ne peru vozila, čekaju kišu. Blatnjavo vozilo je nekakav statusni simbol.

S druge strane, pošto to blato lako pređe iz polučvrstog u žitko stanje, klizišta su česta, dovoljna je malo jača kiša i loše sračunato mesto za gradnju pa da strada nekoliko kuća. Zbog načina gradnje, nema oglasa "prodaje se kuća, dobro očuvana, malo prešla", jer se to raspadne već posle nekoliko metara.