Dele se na amatere, profesionalce i nemače pojma, pri čemu ovi poslednji čine ogromnu većinu. Profesionalci i nemaju neko ime, ne postoji reč za majstora, nego su "kontraktori". Ne, ne bave se kontrakcijama prilikom porođaja, nego "kontrakt" znači ugovor, oni su saugovarači, male firme sa kojima se ugovori posao. Većinom voze bele kombije sa lotrom vezanom za krovni nosač, mada ih ima i sa prikolicama - zavisno od toga šta rade i koliko mašinerije vuku sa sobom. Većinom su unutrašnji dekorateri (tj moleri, gipsari, keramičari ili sve to đuture), vodoinstalateri, električari, grejači/klimadžije. Verovatno neko radi i računare, elektroniku itd, ali takvima većinom ne treba lotra i sto kila alata, pa izostane taj beli kombi.

Sudeći po količini alata koja se prodaje, reklo bi se da je majstorisanje nacionalni sport. I zaista, kad prođete ulicom i vidite poneku otvorenu garažu, to vrvi od alata - ali to je opet ograničeno na one koji nešto rade (pa drže otvorenu garažu), hobiste koji petljaju sa svojim kolima, čamcima itd. Ni ti se ne zovu majstori, nego "handyman" (ne "čovek pri ruci" nego "vešt sa rukama").

Preostalih 98% (odokativno) nema pojma. Možda umeju da zamene sijalicu, možda i osigurač. Već zamena kvake, utikača, slavine, kačenje police na zid, očepljivanje sifona a pogotovo sklapanje nameštaja biva razlog da se malo kao proba, odustane, i okrene telefon. Taj mentalitet, da se sa nekim stvarima ne vredi zajebavati nego treba platiti profesionalca, je veoma raširen. Često nešto i pokušaju sami da poprave, a pošto nisu nikad učili kako stvari rade, nije bilo ni opštetehničkog u školi niti je iz fizike teorija išla do praktične primene, najčešće pokvare još gore. Pravi kontraktor ume da prepozna takve pokušaje i onda ih odere.

Ono, kontraktori deru i inače - jedan klimadžija je naveo brojku od 75 dolara na sat; automehaničar uzima 25 (čak i kad uradi za pet minuta), a i to su bajate brojke, ko zna pošto je danas.