Sasvim moguće, čak i u skroz profitnom kapitalizmu. Osnivaju se po potrebi, često iz dobrotvornih razloga, i tada uglavnom rade na gubitku, koji pokrivaju osnivači, kojima se to izbija iz poreske osnovice ako uspeju da dokažu da je to društveno korisna dobrotvorina.

Najčešće nešto i naplaćuju, i rade otprilike na nuli. Radnike plaćaju normalno, ne premalo jer inače ko bi im tu radio, a ne ni previše jer bi onda bili na udaru poreznika što kroz plate izvlače profit. Jer cela je fora u tome da neprofitne firme ne plaćaju porez, naročito ne onaj na dobit korporacija, jer dobiti ni nema.

Tržište zdravstvenog osiguranja su dugo držale takve neprofitne firme, jer se sasvim ispravno zaključilo da nema smisla da puki finansijski posrednici u zdravstvu tu nešto mnogo zarađuju. Do 2003. su te neprofitne držale još otprilike četvrtinu tržišta, istisnule ih ove moćnije korporativne firme, što nudeći ovakve ili onakve pogodbe firmama da osiguraju svoje radnike kod njih, što agresivnom reklamom, slanjem trgovačkih putnika po firmama itd itd. Cene su otišle u nebesa, između ostalog i zbog ovog.

Nekad se neprofitna osniva sa jasno oročenim zadatkom. Tako je u Taosu osnovana jedna da bi izgradila infrastrukturu za internet, jer velike firme nisu bile zainteresovane, mesto je relativno malo, ušoreno a podaleko od suseda, mnogo kabla za malo mušterija, ne isplati se. E ta neprofitna je i uradila to za šta je osnovana, i to poprilično rano u odnosu na druga takva mesta, i već oko 2002 je mesto imalo nekoliko softverskih firmi, par njih baš povelikih, koje su poslovale od obale do obale.

Manje poznat oblik bankarstva su štedno-kreditne zadruge (što je postojalo i kod nas), ovde se zovu „credit union“ i ima ih na hiljade. Svako ko drži pare u njima je suosnivač, i učestvuje u deobi profita, kojeg jedva da ima - uglavnom oko 1% ili manje - jer svojim članovima slabo šta naplaćuju. Od njih može da se dobije hipotekarni kredit pod mnogo boljim uslovima nego od banke, pre svega što nema kazne za prebrzo otplaćivanje.

A nekad su stvarno i metod za izvlačenje para. S tim što ne prave one toliko para, one su i dalje negde oko nule, ali nekako uspevaju da svoje nabavke plate dosta skuplje od tržišne cene, a i to valjda zato što nabavljaju od firmi čiji su vlasnici njihovi osnivači. Tako mi se desilo da sam rendgenski snimak platio 180 dolara u neprofitnoj bolnici, a mogao sam to isto da dobijem kod malog privatnika iza ćoška za 40.