Негде ових дана седимо ми програмери код Радоје (има дуги астал, ту смо и иначе седели кад се диванимо, доручкујемо или пијемо кафу) и наилази шефица РЗ да нешто пита. РЗ је у ствари РЗЗС, радна заједница заједничких служби Стоура, од чега смо имали директоре, две спремачице, две кафе куварице, ерц и службу плана и анализе. Остало, нарочито интерна банка, уопште није спадало у РЗ.
Елем, дође она и само нешто само добаци с врата, С. (највећи програмер међу нама, ако још није био члан клуба 100, ускоро је постао, како се ширио) јој одговори, она њему... Након пет минута, он јој каже „ај ша стојиш ту у врата, уђи седи“ „а не, више волим да стојим, да не закачим књиговодствену болест“ „а каква је то болест?“ „па оно кад ти се глава смањује а дупе повећава“ „па нисам баш приметио да ти се глава смањила“. Насмеје се она, оде... пређе пет метара низ ходник и врати се „а за оно друго ниси ништа рекао?“.
Него, тај доручак... Обично би оператерке скокнуле до главног сокака па купиле погачица и јогурта, или хлеба јогурта паштете и саламе, шта нам већ падне на ум. Клопало се у кафе кујни, код Злате. Ту је већ било зајебанције, јер је сточић мали, па смо доста маневрисали - док један маже себи паштету на леба, други отвара себи јогурт... а сви имају обичај да га промућкају... пре отварања. Пише тамо како ја отварам јогурт, са две рупе које направим кључем. Е, Радоја није приметио да сам то већ урадио, и док сам ја отишао да намажем паштету, узео мој све мислећи да је ничији, и кренуо да мућка...
Онда смо укапирали да доручак и не мора да буде тако ограничен - ја долазим бициклом, велика пијаца је на 500м (а има и пречица поред поште, још краће), дакле Трпанин киоск са ћевапима, пљескавицама и шта већ има. То је ишло одлично, а развили смо и систем са скраћеницама, за шта ко хоће од додатака, и то у синтакси као на ваксу, /лу је значило „са луком“ итд. А пошто нема да се маже, не треба нам ни нож ни ништа, то се јело за великим столом код Радоје.
Проблем је био с парама. Не да ли има или нема, има, него да се раскусурамо, колико је ко дао, колико је ко још дужан, колико кусура ко добије. Значи седимо нас четири-пет математичара и можда понеки економиста, и до треће кафе још нисмо рашчистили кусур.
Пошто живимо у социјализму, све за радног човека (осим прилике да се обогати), од можда још средине седамдесетих је кренуло да се обезбеђује ручак за раднике. У фабрикама је то већ постојало - ћале је годинама ручао двапут, једном на послу па онда код куће (понекад оба пута пасуљ). Сад је то већ било дигнуто на ниво закона, а закон је предвидео да се некако обезбеди клопа и на местима где их нема довољно да би имало смисла да се прави менза. Док су мањи погони у Комбинату имали мензе али не и кујне, клопу су доносили од већих комшија, за ситније јединице попут нас или дућана решење је било да се то регресира, тј да се дају бонови „за топли оброк“ који би важили негде где се продаје храна, а онда би се то избијало из пореске основице као трошак за производњу. Свима одлично - ми добијемо нешто што није опорезовано са свих оних 30-40% (кад се саберу и порез и допринос за пензионо/здравствено, и самодоприноси, и прилог за обнову Црне Горе после земљотреса... које оно године, већ се заборавило); ови што продају су добијали муштерију која нема да бира а има паре које треба да потроши, фирма је пак била срећна што је ето учинила нешто за себе, тј раднике, а држава је можда калирала нешто пореза али је стекла политичке поене што брине за радничку класу., која је бар по имену на власти. Сви срећни и задовољни. Једино не знам шта је било са порезом на ту робу, јер је цена била иста као и за готовину, да ли се то негде пребијало, или се рачунало у трошак тако са све порезом... данас тешко да се ико тога сећа, а тада ме нешто није занимало да питам.
Истина, оброк је ретко кад био топао, ал' нико се није бунио. У ствари, имали смо те бонове и у машинској, ал' није било овако богато, и важило је ваљда само код Лебарпрома. А и оне ручкове између смена понедељком у Трпези у јесен 1980. сам исто плаћао боновима.
Те бих тако једном месечно покупио те бонове - не истог дана кад их добијем, јер тог дана их је добио цео стоур или макар РЗЗС, него бар недељу касније, кад се самоуслуга опет напуни. То је била елитна радња, у простору некадашње банке, на главном сокаку. Формацијски је припадала Нупрому, мада је горе на спрату Челик имао дирекцију. Отмено место, фасада у камену, унутра неке боље плочице, не онај виназ као по периферији, и повећи избор робе, јер има места. Напунили бисмо велика колица, узимали целе руде саламе, котур сира, ма све најбоље, и опет кад се на каси сабере колико имамо, остане нешто вишка бонова, па узмемо бокс цигара (ја сам упорно пушио шкију, она Ф57) и доплатимо нешто мало. Не сећам се како смо то довлачили до кола, гледао сам да се паркирам одмах ту иза, код ЕРЦа, некад чак и у авлију, и знао све пролазе како да што мање идемо около.