Данас је била у Темишвару, вероватно с мојима а без мене, пошто сам био поприлично упослен у то време, као системаш на ваксу, јер је лакше било њој да узме слободан дан.
Прошле године је тим из Стоура, тј Радоја, ја и још троје, ухватио тезгу у болници. Ископирали смо стандардне апликације - плате, главну књигу, ОснСред. Провели смо тамо доста сати, гледали да тај триглав што им га је Преспром продао ради (и још два додатна Пака терминала, баш слатког дизајна и рачунар и терминали), и да лепо штампа на дл2400 (у ствари 3400, свима је требала штампа у 132 колоне), нарочито специјалне формате типа вирмана и исплатне листе (за шта су ови имали предштампан образац). Штампач је имао серијски интерфејс, РС232, јер Декове машине нису чуле за Центроникс.
У просторији где су били тада рачунари (зграда иза градилишта нове болнице; управа градилишта је заузимала пола) је било мало столица, па бисмо седели на дењцима одштампаних спискова. Радника је било око хиљаду, и само тај списак је био штампан тридесетак пута. На 19. верзији, коју сам случајно извукао, је писало, руком, "најновији списак".
Одседели смо тамо сате и сате. А онда је био проблем како да добијемо паре. Јер нисмо постојали као неки привредни субјекат па да фактуришемо. Имао сам ја жиро рачун, требало ми онда због квиза, а и део осталих је имао из других разлога, а и остали ће морати да отворе, да би сав приход био негде регистрован ("неће се нико обогатити док сам ја на овом положају", како би рекао Жића док је био директор сдк) и опорезив (порез би се рачунао тек ако се пребаци нека црта, ваљда трострука просечна плата).
Али као група грађана нисмо могли тек тако да иставимо рачун, па смо морали преко посредника, а то је био петефи. Ово смо прогурали као малтене научни пројекат, научно-техничку сарадњу, сарадњу науке и индустрије или каква год да је фраза била узета као изговор, па смо сви постали научни сарадници на факултету, који је имао уговор са болницом. Факултет је, хтео не хтео, морао да узме свој део. Што је још увек било одлично, мање него што би се узело из плате (што смо наравно тачно знали колико је, и плате смо исто радили).
А онда је факултет осећао да нам је дужан (а и био је, у неку руку), па су нам понудили да сви магистрирамо (што смо на енглеском звали мастер, али није, ово је две године). Једино Радоја и ја смо се прихватили, па смо тако седели заједно у клупи на предавањима. С тим што је он и магистрирао, а ја ни пипнуо нисам. Од пролећа 1989. је требало да кренемо са испитима, и дошао сам само дотле да сам купио једну књигу, од најстаријег професора што су имали, нешто о кибернетици и управљању системима, организацијом, шта ли. Тип је остао усидрен у шездесетим. Најсвежији научни алат што је спомињао је гантограм (!). И ја сад то да учим, да бубам за испит, са 34 године? Зајеби, не треба ми та диплома.
Али сам одслушао сва предавања током те две године, од отприлике октобра 1987. до маја 1989. Било је баш занимљиво, нарочито математички део (расплинута логика, препознавање облика, све нове и вруће ствари тада) или базе података, где смо научили да се то што смо интуитивно знали у ствари зову нормалне форме (као оно "ми смо ово одувек радили, а онда дошли ови и рекли нам да се то зове секс").
Било је занимљивих тренутака, занимљивих људи. Прво, Лидија као асистент. Скроз опуштена и много боље расположена. Затим, она банда из банке, које смо иначе ретко виђали, иако су нам машине биле на 300м једна од друге. И професори су били занимљиви (осим поменутог маторог прдоње и пар безвезњака). Неколико пута смо довели целу екипу (нешто професора, Лидија, нешто полазника) код нас у ерц суботом пре подне, јер су имали некакву апликацију на трагу вештачког ума, неки анализатор логичких израза, који би задате изразе муљао и премуљавао све по логичким правилима, па док не дође до нечег (хм, а како зна кад да стане?). То је било писано у фортрану, а ми смо имали и фортран компајлер, па ајде. То су биле седељке од по неколико сати. Излазили су, по њиховом, доста занимљиви резултати, мада ми није личило да би то имало неког научног значаја. Колега математичар се залепио за впас и играо партију за партијом, баш му се свидело, а и добро му је ишло.
Био и један инжењер из тепихаре, знао га Радоја од раније. Испричао нам какве све машине имају, може било шта да се уради као тепих, само дај шему. Користили су холерит картице, за које је још било бушача који би се дали повезати са данашњим рачунарима. Па ми је пало на ум да бисмо могли да искенирамо мапу града и од тога да се истка тепих, па и у соби ходаш својом улицом, умањеном 1:1000. Скоро да је било технички изводљиво, први скенер ми је пао шака крајем наредне године. Али такав тепих никад нисам видео.
Једино опипљиво што сам понео са тог течаја је књига коју сам узео на зајам и никад ми није пало на ум да је вратим: "Summa technologiae" Станислава Лема. Обавезно штиво за сваког СФ писца.